I muškarci plaču, zar ne (Part I)

Stiže jesen, po blogovima kipi o muško ženskim odnosima, lepo se svašta miriše u vazduhu. Biće da će biti nekog zaljubljivanja što ja, jelte, razumem jerbo sam se i ja celog života zaljubljivala u jesen iako su mi lepo rekli da se to radi u proleće, kad sve cveta, pa posle pišeš patetične pesme.

A pošto sam ja malo pisala o muško ženskim odnosima red je i da ja prozborim koju, da ova neiscrpna tema ne prodje bez mene.

Što se muško ženskih odnosa tiče mene je majka učila da su muškarci divna, neotkrivena stvorenja, da nisu svi isti, da su žešći emotivci, da lažu ali da nikad ne lažu koliko to rade žene, da su negde u dubini, kako god grubo nastupali, ipak meke duše. Da slučajno ne budem ovca koja će se udati nevina pa da se ceo život posle pita kako to izgleda sa drugim, da je seks važan kao i sve ostale stvari u zajedničkom životu, da sve u životu mogu sama da uradim i da putujem, i da napravim kuću, svašta, ali da će mi najteže biti da pronadjem onoga pored koga ću da se budim zadovoljna, ne samo seksualno nego uopšte. I, naravno, da nikada ne odstupim od sebe u ime zahteva ’’meni za ljubav ti ćeš’’ pokušavajući da zadržim nekoga jer će me tek to činiti nezadovoljnom. Ako ’oće – oće, ako neće – ko ga jebe! Gotovo vaspitanje.

Ja je, jadna poslušah pa bih devojka dvesta godina, osetih čari zajedničkog života tek kad je većina mojih drugarica poćela da se razvodi, da uče da žive i da me ubedjuju da ću nevidjeno govno da pojedem ako se udam. Sa par njih više ne komuniciram jer me nervira pametovanje. Si se zajebala – jesi. Nisi se naživela – nisi. Je l’ se sad osećaš slobodno – osećaš se! Ja odo’ da se zarobim za vjek i vjekova, ako baš ne bude valjalo razvešću se i ja. Sve te godine njihovog braka sam slušala kako sam nevidjeno pametno stvorenje zato što mi niko ne sere, ne pametuje mi, niko mi ništa ne zabranjuje, umal’ mi krunu ne staviše dok sam se ja čudila – brale, ako je brak takva Golgota, što se, bre, ne razvedete pa i vi da budete pametne kao ja! Ako u tome leži pamet.

U medjuvremenu, od vaspitanja do udaje bila sam prilično sludjena i u pojedinim trenucima sam mislila da je moja majka zlotvor nevidjeni koji me tera na greh kad mi priča – nemoj se udaš nevina, nos ću da ti razbijem. Elem, svi mi jednog trenutka izadjemo na ulicu i vidimo da postoje i neka druga merila, okolina nas svojim savetima vaspitava na neki drugi način. Ja se ’’zadevojčila’’ osamdesetih kad se još naveliko trubilo nevinosti a priča o gubljenju nevinosti iz usta drugarica je bila – zaljubiš se pa te on moli, pa ti ne daš jer nemaš garancije, pa on opet moli, pa ti nećeš jer ne znaš šta će on misliti o tebi, pa te on ostavi, pa se vrati jerbo je ukapirao da su sve kurve sem tebe, pa ti opet nećeš dok mu dušu na slamčicu ne popiješ, pa ga jedno mesec dana ispituješ da l’ će i posle toga da te voli k’o što te voleo, pa šta ćeš ako te ne bude voleo, pa da l’ te poštuje, pa hoće li da pazi il’ će da bude kreten k’’o što se priča, i kad on to sve izdrži onda možeš da mu pokloniš nevinost i posle da pričaš da si je izgubila. Onda čekaš da te zaprosi pa se udaš i to je to. Ako te ne zaprosi mrziš ga do kraja života i kad god ga sretneš pljuneš za njim kao za baksuzom.

Ti koji ne prose posle prvog seksa su svi isti, pičke, kukavice koje se plaše braka, gnjide, stoke, samo na jednu stvar misle, svima će da kažu, budi mila, fina draga, sve dok ga ne odvučeš pred oltar, kad mu otmeš prezime možeš da mu radiš šta ’oćeš, budale su, kreteni, pojma nemaju, kad se udaš lepo im promeniš horoskopski znak, kažeš – ok, do danas si bio strelac al’ od danas ćeš, brajko moj, da budeš ovan! I uživaš u čarima braka i čarima van njega. Al’ vodiš se k’o poštena. Mislim, to prezime je čudo jedno i pod okriljem tog poštenja pod muškim prezimenom sam svašta videla i stajala u redu iza tih finih poštenih, jedva se dočepah muškaraca. Nije pravilo al’ je česta pojava i nemoj slučajno neko da mi tupi da nije tako. Tako je!

Nastaviće se postom u kome ću samo da hvalim muškarce i one koji su bili moji dok sam bila samo devojka i one koji su mi prolazili kroz život kad sam postala devojka sa detetom. Ja mislim da zaslužuju, moje drugarice, da sam imala sreće u šta ja ne verujem al’ ajde.

Usmeravali su me, obogaćivali, učili, kritikovali, hvalili, očaravali i pokazali mi da nisu svi isti, svako od njih je nosio silna bogatstva, da nije bilo njih bila bi mnogo veći baksuz nego što jesam. Hvala im. Od njih sam mnogo više naučila o životu nego od žena.

Ko pomisli čitajući ovo – moji muškarci pre i moji muškarci posle – kolk’o ih li je ova imala – imala sam taman!

Sve ovo inspirisano je pričama ove blogerke, ove i ove.

I nemoj da mi se zajebavete. Toliko sam pisala o stereotipnim ponašanjima, uglavnom žena, memuškarci jadni pristaju, šta će, gde god se okrenu nalete na isto. Hoću da ih hvalim!

Što reče jedan muškarac, izmedju muškaraca i žena je sve divno i jednostavno, kao trava kad raste a onda žene krenu s dramskom radnjom u kojoj se više ne zna ko je kome koliko dužan a ko je kome život zagorčao. I ko je koga više zajebao.Čista glupost.