I na tarabi piše al’ nije

Kad god pomenem seks a pominjem ga često, pod stresom sam da će neko da me potkači da sam ‘vaka i ‘naka i da narušavam pristojnost u blogosvetu, da neće razumeti da sam ja u svakom tekstu gde pominjem seks u stvari o njemu najmanje pisala. Malo se sekiram pa me posle baš briga.

Malo bejah u dilemi al’ reših da dovršim prethodni post. O polnim razlikama.

Da krenem od tarabe. Nema tarabe na kojoj nije nacrtan penis koji obavezno stremi ka nebu. Uglavnom liči na šatl, završeno odbrojavanje i “ispod repa“ se pojavljuje onaj oblak dima pre nego što brzinom svetlosti krene u osvajanje svemira. Dva metra od njega piše “pička“ jerbo je istu nemoguće nacrtati. Ona koja stane ispred tarabe, na primer ja, kad vidi nacrtan penis treba duboko da udahne impresionirana njegovom veličinom i da vrisne koliko je grlo nosi kad posle dva metra naleti na ono što ne može da se nacrta nego piše jer je to sramota. Brzinom vetra treba da odjuri dalje da je slučajno neko ne ugleda kako bulji u tarabu čudeći se koji kreten je na njoj napisao “pička“. To što će posle dva metra ponovo da naleti na nacrtan penis uopšte ne treba da je uzbudjuje. To i nije toliko sramota.

A kad sam kod sramote, na svaku devojčicu koja još nije svesna da ima polni organ a još manje polnih razlika pa slučajno krene rukom ka svom polnom organu koji u njenoj glavi ima isti status kao nos ili uvo ima da vrisnu da je to sramota. Ako ih izbezumljeno pogleda nastaviće da arlauču da je mala bezboraznica koja nema stida i sramote a usudi li se da pita – Što, bre? – objasniće joj da fine i pristojne devojčice to ne pitaju i da ne treba da zna ništa sem da je to dole, što ima izmedju nogu, sramota. Devojčice tako nastavljaju da rastu sa osećajem da su se rodile kao čudovišta sa nečim što uopšte nije trebalo da imaju.

Dečak istog usrasta krene rukom prema svom polnom organu i svi, ama baš svi, od majke do dede ushićeno vrisnu i kažu – Pokaži, sine, šta imaš u gaćama! Ovaj odma’ svlači gaće, pokazuje šta ima, pokušava instiktivno da ga razvuče još koji santimetar i nastavlja da raste sa osećajem da samo on ima nešto u gaćama. Dok ne ode u vojsku ili počne nešto da trenira, uglavnom dok ne stigne do kolektivnog muškog tuširanja kad ukapira da su ga svi zajebavali i da ima i većih od njegovog. Tad prvi put koristi ono – Jes’ da je mali al’ što je tehničar!!!

Penis kroz odrastanje u muškoj glavi, uz pomoć rodbine dobija odlike mitskog bića s dve glave, neuništivog i nepobedivog. Dobija nadimke koji treba da dočaraju da se radi o neuninštivom, nepobedivom, nikad vidjenom stvorenju od kad je sveta i veka.

Vagina kroz odrastanje postaje stidnica što valjda do kraja života treba da me opominje da treba da se stidim što je imam. Ja iskreno, pojma nisam imala da imam stidnicu sve dok ne počeh da čitam koje sve bolesti mogu da mi je spopadnu ako o njoj ne budem vodila računa, svaki ginekolog koga su pozvali da nešto prozbori o vagini je pričao o stidnici. Dakle, ja imam stidnicu i što se mene tiče ako moram zbog nje da se stidim mogla sam baš bez nje i da se rodim. Koji će mi djavo ako moram da crvenim kad god pomislim da je imam.

Da se vratim na tarabu – kad naletim na nacrtan penis – šatl, treba odma’ da prekontam da je to u stvari kurčina i da se raspametim od sreće a onda posle dva metra kad ugledam da piše “pička“ da prekontam na stidnicu i u crnu zemlju da pobodem nos od sramote.

I da se vratim na ono – ne pipaj, sram te bilo, pristojne i fine devojčice ne govore o tome. To traje negde do puberteta, prve menstruacije, onda te obaveste da će ono što ti ne smeš da pipneš želeti da pipnu svi muškarci ovog sveta što, naravno, ni pod razno ne smeš da dozvoliš. Obaveste te da sve to što imaš izmedju nogu ne bi nikako trebalo da koristiš u seksualne svrhe uglavnom zbog dobrog glasa i da tako ne koristeći je jednog dana rodiš dete. Kako će to dete da nastane te takodje ne obaveste jer je i to sramota a i kašće ti se samo kad bude bilo vreme, što otpirlike znači kad bude kasno. Onda se svi zabezeknu kako ti se desilo da ostaneš u drugom stanju kad su ti lepo objasnili da imaš stidnicu i da ti je pos’o da se stidiš.

Ti se stidela, stidela, lomila ruke sa muškarcima dok se jednog trenutka nije naš’o jači od tebe. Mislim, jači od budala koje su te učile da se stidiš pa ti lepo objasnio da nemaš čega da se stidiš i lično ti pokazao kako se on uopšte ne stidi.

Danas svi lekari, seksolozi i naučnici trabunjaju o tome da moram da upoznam svoje telo, ko će ako neću ja, da bih ga što više volela i da bih znala kako da ga koristim. I još uvek pričaju da je sastavni deo mog tela stidnica. Seksualni statističari su došli do saznanja da većina žena pojma nema kako se zovu delovi stidnice. Mislim, kako i da znam kad me udaviše da je ne dodirujem, ne gledam i da se pravim da je nemam. Al’ ako, eventualno, posumnjam da nešto sa mojom stidnicom o kojoj ne smem da mislim nije u redu i da bi mogla da je dovedem u red, mogu da odem kod ginekologa pa od njega kod nekog plastičara, ipak je 21. vek. Kako to da izvedem stideći se i ne znajući kakva treba da bude jer ne smem da priznam da je imam, nemam pojma. Istovremeno uopšte ne treba da me bude sramota da se nadjem oči u oči sa nekim penisom, da ne ostanem slepa kod očiju isto zato što je 21. vek. Ajd’ ti pa se snadji.

Dakle, ja nemam vaginu nego imam stidnicu. Vaginu mogu da imam samo kod ginekologa i to ako je malo prosvećen.

Ta vagina koju imaju sve žene sveta sem Srpkinja, opevana je u mnogim pesmama, onako pritajeno, kao on je najzad upoznao cvet njene tajne, okusio je čari njene ljubavne školjke, našao se u carstvu zadovoljstva, pronašao biser ili zlatna vrata, lepo da se pojedem živa što ostale žene to imaju a ja nemam. I što niko mojoj stidnici neće da ispeva pesmu. Ako ne neki sonet, ono bar haiku.

Al’ lako je napisati haiku za cvet tajne, biser i slično. Teško je napisati za pičku, picu, pizdu ili ronđu. Ronđu!

I dodje mi, majke mi, kad prvi sledeći put sretnem neku strankinju da joj kažem – Blago tebi, ti imaš vaginu. Ja, jadna, imam stidnicu. U nekim slučajevima imam ronđu.

Ako me priupita ko izmisli to ronđa, ‘ladno da joj odgovorim – Ko drugi nego neka pizda! Pa onda da joj održim predavanje da je pizda karakterna osobina muškaraca i to onih koji se retko sreću sa vaginama.

Sad odo’ da se stidim što sam se rodila ovakva sa stidom medju nogama i što nisam umela ovo da uvijem u oblande, mislim što nisam stidnicu okitila zvezdicama.

Ako ima nekoga kome haiku ide od pera slobodno neka se razmahne. I to čudo da vidim.