I tako, pijemo Walter i ja kafu

Jutrima. I ispravljamo krive Drine, čekamo da se promeni klima, mislim, predsednik je tamo, garant’ se zalaže za promenu klime i tvrdi da Srbija apsolutno neće odustati od klimatskih promena, sve dok se mili muž ne probudi i arlaukne – More, jeb’o li te Walter, diži dupe! Ja, jadna, dignem dupe pošto je dupe ispred kompjutera u našoj kući pitanje mira i bračne sreće, procvilim – što, bre, da me jebe svako s kim pričam, jebaše me svi redom, smanji malo il’ ću predjem na konkretno.

Jutros budan Walter, budna ja, Sunce i ljubimac još spavaju, pa reših da napišem nešto što mi je neko načeo pre neki dan, dok i Sunce i ljubimac ne skoče na levu nogu i otmu mi inspiraciju čupanjem iz stolice i sa – jeb’o te ovaj, onaj, daj kompjuter!

Tema – Prijateljstvo posle ljubavi. Nešto slično onome – Ima li života posle smrti. Ili seksa. Ja tvrdim da nema, vernici da života posle smrti ima, a naučnici da posle smrti ima seksa. Mislim pročitah skoro da je nauka dokazala da mrtav muškarac može da ima erekciju! Šta da radiš sa mrtvim čovekom koji ima erekciju nisu rekli. Ja bi krenula da kukam i prestravljujem se, da deljem glogov kolac i jedem beli luk iako ne verujem u vampire. Al’ kad nauka kaže da je normalno – mrtav čovek živ penis, ja moram da se naoružam odbrambenim sredstvima.

Nego, ima li prijateljstva posle ljubavi? Većina tvrdi da ima. Prvo se volimo, radimo ono, pa utvrdimo da nam se to više ne svidja a onda se družimo pa se okumimo, da se ne pogubimo u vrtlozima života. Mislim, stvarno! Ništa ja u to ne verujem. Niti jednog svog bivšeg muškarca imam za prijatelja. Potpuno isto kao što ni jedan prijatelj ne može da mi postane ljubav. Mislim, javim im se na ulici, zdravo – zdravo, si dobro – dobro sam, kako je – dobro je, aj’ zdravo – aj’ zdravo. To sa prijateljstvom veze nema. Il’ sam ja tupson koji nema pojma šta je prijateljstvo i šta sve ono dozvoljava.

Dakle, jedan mi je četiri godine slao telegrame kojima mi je čestitao rodjendan, dan prvog poljupca, opominjao me da bi nam bila godišnjica a nije, šteta, voleće me dok ne crkne s kojom god bude bio, sve tako. Kad vidim poštara sve se prenerazim ko li je umro i kad mu je sahrana kad ono ljubav! Molila ja, ne šalji mi telegrame kad te molim. Stop. Zaljubi se. Stop. Neću. Stop. Ovo nije normalno. Stop. Zaljubio se posle četiri godine i ostavio me na miru s gomilom telegrama i poštarom koji me gledao ispod oka. Zaobilazimo se. Ne poštar i ja, poštar garant tražio drugi reon, nego on i ja.

Jedan drugi je pretrčao hiljadu kilometara i bacio mi senku preko sisa, na sred jedne plaže, kako sam otvorila oči i ugledala ga došlo mi da legnem u plićak i ležim tu sve dok se ne udavim. Ušla u vodu, on za mnom, stvarno htedosmo jedno drugo da udavimo. Ja sve onako pljujući vodu arlaukala – jeb’o te još jedan razgovor, tri’iljadeosmi! Nemam, bre, šta više da kažem! Zaobilazimo se.

Jedan treći tugu lečio alkoholom. Kad god se napio tražio mene pa me neki nalazili i molili me da ga vodim kući, samo ja mogu da ga odvedem. Radila sam mu k’o patronažna sestra mesecima. Da ne bi bila djubre, jelte. Vukljao mi se kroz život ravno trinaest godina što pijan, što trezan, jedva ga se otarasih. Prosio me trezan a pijan me proglašavao krvnikom nevidjenim koji mu je život usrao samo zato što ga više ne voli. Zaobilazimo se.

Jedan četvrti mi pretio samoubistvom pa kad je ukapirao da volim više sebe nego njega počeo da preti ubistvom. Pratio me, davio, gnjavio, prepadao po čoškovima, molio, kumio, padao u nesvest, ja obaveštavala rodbinu – ako bude da me nema onaj me ludak tranžirao i razasuo po kontejnerima. Na kraju mi rekao da je angažovao nekoga da me prati u njegovo ime, on se, valjda, umorio. Sve sam se osvrtala i molila boga da je istina, koji je, da ga slatko kresnem da ima šta da mu ispriča. Dva puta hteo da me pregazi motorom a tri puta kolima. Na kraju nisam znala da l’ da mu razbijem glavu il’ da mu bušim gume. Još me pozdravlja a sad sve imam napade da razbijem glavu onome ko mi prenosi pozdrave. Inače, on kad me vidi prelazi na drugu stranu ulice. Ja onako ženski nosićem param nebo i pravim se da ga ne vidim.

One sitne, u medjuvremenu da ne pominjem. Svi oni su mi, u mojim trenucima – dobro, šta fali da popričamo, držali raznorazna predavanja protkana podpitanjima i savetima – gde si bila, što si bila, s kim si bila, nije to za tebe, lepše ti ovako, ‘’nikad te niko neće voljet ko ja’’, koji ti je onaj peder, ko ti je ona budala, ti zaslužuješ bolje (mene, bre!), e kako sam te voleo, e kako si me raočarala, ‘’pazi s kim se družiš’’, ukapiraćeš ti al’ će biti kasno, samo sam ja mog’o da te usrećim, s kim si sad, je l’ ti lepo s njim, je l’ ti lepše nego sa mnom, sve tako dok ne počnem da se pretvaram u ekspres lonac i prozborim – Jebi se, bre!

Kakvo prijateljstvo posle ljubavi! Ja to očigledno ne umem, imam u glavi naopak pojam prijateljstva.

Ako me neko posle njih voleo kao prijatelja onda ja imam mozak pokvarenog traktora.

I mislim, može li ljubav da se završi bez naknadnih zvanja i objašnjavanja šta je moglo da bude i šta bi bilo da je bilo to što je moglo a nije, zbog čega ću ja da gorim u paklu a ka’ka sam glupa neću ukapirati što sam u paklu a ne u raju gde ću njih redom da dočekujem da mi još jednom sve to objasne.

Ne prijateljujem s bivšim ljubavima ni pod razno. Odma’ menjam broj telefona, karakter, sve, bre. Nema me. Ne umem. Ende.

Probudio se muž ljubimac. Sa’će krene – Jeb’o te Walter i bivše ljubavi… diži dupe!