I tako se nižu nedelje…

Ljubav i…

… e nije moda nego hrana. Hrana na stolu. Porodica oko stola.

Nedeljni ručak – tužniji deo priče

Pošto smo preko sedmice jurcali kud koji i u eri nemanja mobilnih telefona uglavnom komunicirali porukama ostavljenim tamo gde smo znali da će onaj kome je namenjena sigurno pročitati, nedeljom smo imali da se stvorimo na ručku kako znamo i umemo.

Nedeljom je mama spremala trista jedan ručak počevši od supe, rinflajša, odnosno supinog mesa, sve do kolača. Nedeljom je ručak bio kompletan. I, kako rekoh, naredba je bila da mu se mora prisustvovati makar se svadjali, da se zna da smo porodica. Posle bismo gledali vestern. I tako godinama. Onda smo rasli, odvajali se ali nastavljali da idemo kod mame na nedeljni ručak. Na ono što volimo a da nismo naručili.

U glavi imam dve slike porodičnog stola, jednu srpsku – stolnjak na koji se prvo stavljaju slanik i rakija i jednu dalmatinsku na kome rakiju zamenjuje vino.

One godine kad se oženio moj brat, mama nas je na nedeljnom ručku dočekivala sa onim što voli njegova žena. Moj brat je neprekidno kukao kako nikako da se najede onoga što voli, ovde ti kuvaš ono što ona voli, kad odemo kod njenih i njena majka kuva ono što ona voli, ko, bre, voli mene? Ćuti, govorila mu je moja majka, tudje dete u kući…

I tako sam ja nekako shvatila da je mojoj majci hrana izraz ljubavi i pokazivanje pripadnosti. U stvari, ti trenuci oko stola su bili jedini kad smo joj svi bili na oku. I kad je mogla hranom da nas mazi jer odrastanjem odbijate da se mazite…

Umrla je u nedelju. I od tad nedelje nisu iste jer ja nemam više nikoga ko bi kuvao za mene. Al’ zato drugi imaju mene da kuvam za njih i bandoglava sam oko tih nedeljnih ručkova, sačuvaj bože. Ima da se čeka onaj ko fali makar ručak postao večera.

Muškarcima ljubav na usta ulazi – veseliji deo priče

Pa dobro, ne verujem baš u ovo mada sam primetila da je gladan muškarac vrlo nervozan i neupotrebljiv muškarac, recimo kad nekoga voliš nije ti teško da kuvaš ono što on voli makar to bilo ono što se tebi nevidjeno gadi. Naprimer boranija.

Kad smo moj ljubimac i ja ugovorili prvu zajedničku noć koja će rešiti naše buduće odnose, ja ljubazno upitala šta bi on najvoleo da serviram uz sveće i seks. Ljubimac odgovorio – sačuvaj bože, samo se ti opusti, naručićemo nešto. Ja se opustila, čitav dan razmeštala sveće i čupkala obrve i usput razmišljala kako je divan, neće da mu mirišem na začinsko bilje a i štedi me da mu budem odmorna i raspoložena, da ga dočekam kao ljubavnica a ne kao crknuta domaćica.

Posle nekoliko dana ljubimac mi ispriča kako je osetljiv na nove ukuse, šta voli šta ne voli, da se preneraziš, da mi je prepustio izbor one prve noći preselo bi nam, nije hteo da rizikuje da mu se odmah smučim kad već imam ostale adute. Rešio čovek da mi ne dozvoli ni jedan kiks.

Pogledam ga belo, pripašem keceljče i ovo je ručak kojim sam ljubimca oborila na dupe.

Mmmm, ovo je odlično…

Al’ ostala mi trauma, i danas posle četiri godine svakog dana pitam šta bi najvoleo da se slučajno ne zeznem. I svaki put ga za stolom posmatram ispod oka kako će reagovati. Kad mi dosadi skuvam ono što ja volim al’ moram da ga molim kao malo dete – samo jedan zalogaj meni za ljubav. Pa za batu, za Crvenu zvezdu, Zagora, ajde još jedan u garažu, dodje mi da mu prospem na glavu. Uglavnom mi ne uspe al’ se ljubimac ne buni, kaže – ne mogu ja ovo i napravi sebi sendvič kakav meni ne bi pao na pamet uz svu kulinarsku maštu.

Ili odmah predje na dezert.

Današnji od šta se našlo.

U stvari, ta hrana i nije toliko važna koliko sto. I mi oko stola. Kao da je važno šta se puši dok ima ljubavi.

I hladan sendvič ume da bude topao.

Jedino što mi nije u spelo je da naučim ljubimca da uživa u vinu. Trudi se al’ mu ne ide. Kad ga namolim da srkne nekoliko gutljaja samo počne razroko da me posmatra pa sam tako i odustala.

Od teranja. Ja i dalje uživam. I pripremam se za ovogodišnje domaće vino.

Kad ovo završim pozabaviću se flašom coca cole. K’o da ima veze.

I tako se nižu nedelje…