Ide život…

Do pre tri godine sam bila zakleta neudata. Ubedjena da to mojoj duši i telu neće prijati. I prilično ubedjena da bi život mogao da prodje pored mene ako se udam pa sam si ja živela život, jelte, i imala prema braku onako muški odnos – dobro, ako natrči neki koji će da mi rodi dete, razmisliću, možda.

Nikada nisam sanjala da se udam, ni svesno ni nesvesno, tudje svadbe sam prekukala dok su svi vrištali od sreće i eventualno pucali pokušavajući u tom najradosnijem trenutku da ubiju nebo. Što sam kukala pojma nemam. Ako budem ikad prilegla na neki psihijatrijski kauč sa namerom da mi se konačno objasni što sam u pojedinim životnim trenucima bila blesava, pitaću i to.

Nikada nisam ni u jednoj vezi razmišljala, zamišljala i razvijala u glavi životnu dramu sa romantično ljubavnim krajem, ono šta bi bilo kad bismo nas dvoje… pa sitna deca, zajednički godišnji odmori i te stvari. Već sam imala dete, mislim kako da maštaš o nečemu kad već imaš. To mi je poremetilo odnose, uglavnom. Lepo režija treba da bude –  ja maštam, umirem da me zaprosi na kolenima i odvede pred oltar pa sve redom, a on dodje i kaže kako nisam žena njegovog života pa ja opet umirem što nisam i što mi snovi neće biti ispunjeni, pa patim jedno tri, četiri godine, muškarci misle da mi to tako. Moja patnja, ako se patnjom može nazvati ono vreme koje mi je trebalo da se prilagodim novonastaloj situaciji – ne vidjam se više sa onim, trajala vrh vrhova jedno tri dana. Muškarci to ne shvataju. Oni misle da mi treba da nastavimo da budemo sa njima i onda kad oni više nisu sa nama. I tako ja ne govorim ni sa jednim svojim bivšim. Naknadno smo se, kad već više nismo bili u vezi, svadjali do krvi – sve ja bila kriva što lepo ne patim i ne ponašam se kako treba.

Nikada ništa nisam očekivala od muškaraca sem da u odnosu sa mnom budu muškarci. To muškarcima teško pada. Biće junaci, heroji, na bajonete će goloruki, biće vodoinstalateri, ručna vučna snaga, taksisti, dostavljači hrane, sve ono što inače možeš da platiš, samo muškarci da budu ne umeju, to im teško pada. I to im remeti koncepciju ’’zabavljanja’’ – što si išla taksijem kad imaš mene, ko ti je promenio slavinu pa sve do – ’de si pošla bez mene i koga si pitala, to pitanje je ono, baš muško ponašanje.

I da ne dužim… iz čarobne kutije zvane kompjuter jednog dana je iskočio ljubimac, sećam se da sam kad smo prvi put razgovarali telefonom ja pohovala tikvice i kad me pitao a šta sad romantično radim dok pričam sa njim, ja rekla – pohujem tikvice. I sećam se da je pitao – jebem mu, koji je romantičan odgovor na to.

Od tih tikvica do danas sam ja već tri godine u braku. Ko trista tri’es tri, šta smo sve prevrnuli preko glave.

Za ove tri godine sam se trista tri’es tri puta pakovala da se vratim, dobro nisam al’ sam obećavala, trista tri’es tri puta budila pitajući se – jebote, da l’ sam bila luda, isto toliko puta sam se budila  smrtno zaljubljena, posvadjala se oko sitnica koje život znače – e, mene više boli glava nego tebe, htela da ga ubijem, da se ubijem, da nas otrujem zajedno, strasno vodila ljubav i obećavala mu da ću da ukinem seks, nežno ga gledala a gledala ga i k’o najvećeg zlotvora.

Ljubimac razume sve moje napade, izlive ljubavi a nadasve izlive ludila i histeričnih stanja. Samo on i ja znamo koliko sam teška i koliko je sa mnom teško živeti. Zato sam ja njemu za prvu godišnjicu braka poklonila pehar, sličan onome koji dobijaju oni što su im psi nagradjeni na izložbama. Kad si ovo preživeo, preživećeš sve ostalo. Jedina je razlika u tome što su psi dresirani a ja nisam, ja sam više divljak al’ treba nagraditi i one koji umeju da se nose sa divljacima.

Nemam pojma što sam se udala i koji je bio trenutak. Valjda je presudilo ono kad smo se svadjali porukama i ja mu obećavala da me više nikad neće videti, crkla dabogda ako lažem a on, svadjajući se sa mnom, prešao sto pedeset kilometara, iskočio ispred mene i oborio me na dupe baš u trenutku dok sam mu kucala još jednu – neću da te vidim!  I to što sa njim imam prošlost, i to kakvu prošlost! Hoću reći, smem da pričam, inače je prošlost ista kao i kod ostalih žena samo što većina ne priznaje da je imala.

Ja imam muža koji zna da sam živo biće, nisam ja tome morala da ga učim. To je razlog što sam počela pažljivo da ga posmatram i nisam vodila računa da slučajno ne stanem na onaj ludi kamen.

On je moj veliki muškarac bez obzira što ima dve leve ruke i što ne zna ni vodokotlić da popravi. Nema veze, znam ja. Zato ljubimac zna mnogo toga drugog, uglavnom kako da me odledi i od duboko zamrznute dovede do mačke koja prede. Hoću reći, kad živiš i sam vučeš torbe sa pijace pa ti neko uleti  u život malo je glupo da mu odma uvališ torbe i histerišeš kad god ti padne na pamet – zašta te imam! Sama ću, kao i do sad, daj da te imam, al’ stvarno imam.

To što ja umem da sednem, zapandrčim cigaru i osećam se ponekad neudatom je zato što neću da umrem pre vremena i nema veze sa ljubimcem. A i ima velike veze. Ne umem da objasnim ali osećati se kao devojka od četeres i nešto a u braku si je fenomenalna stvar. Ko razume – razume. Ko ne razume, džaba ja da tupim.

Danas je tri godine mog braka. Progovorio i prohodao i ne držimo ga više za ruku.

Danas bismo, da pre deset godina nije otišla, proslavljali rodjendan moje mame. Morala sam da povežem njih dvoje, bar tako.

Sećam je se kako stoji ispod prozora porodilišta, plače i pita me da li me je bolelo. Ja odozgo plačem na nju, iza mene plače nov život, odgovaram da nije. Plačemo sve tri a ništa nas ne boli.

Sećam se jasno i odjeka njenih koraka. I glasa. I svih njenih – ma ko ih jebe! Njih, ceo svet. I tome kako me je učila da je čovek jedino odgovoran sam sebi, ako to nauči neće imati problem sa odgovornošću prema drugima.

Danas je dan kad me sve boli i ništa me ne boli.

Na današnji dan, pre tri godine, neutešno sam plakala. Što nisi tu… Bez tebe je nepotpuno. Sve.

Iz potpuno potpunog običnog života, upotpunjena a sa mali milion mesta za još, za novo, za disanje i življenje, pisala sam ovo sa knedlom u grlu. Ona je uvek tu.

I… ne znam šta sam htela da kažem.

Valjda to – ide život…