Mahlat Da li da odem ili da ostanem u drugom stanju
Vi žene, sapatnice moje, znate onaj čarobni trenutak kad prvi put, posle onih porođajnih, srednjevekovnih i ko zna kakvih još muka koje muškom rodu nisu poznate, prvi put ugledate svoje dete i pomislite da ništa lepše i savršenije niste videle. Tako i ja kad sam rodila moju ćerku, izračunala, brže nego bilo šta drugo, da li joj je sve u paru i zaključila, onako obnevidela, da lepšeg deteta na svetu nema.
Pretpostavljam da je sa očevima isto, samo što su oni ranije telefonski obavešteni da im dolazi to savršeno biće pa su već psihički pripremljeni.
Nego, ja, majka, negovah svoje dete s tom mišlju da je lepo, skladno građeno, nije baš manekenski tip ali je za manekenku nisam ni rađala, ‘nako, normalna mi ko i sve ostale devojke. Lepuškasta, plava spolja, unutra iz duginih boja, imaš s njom o čem pričati, vadala je po baletima i muzičkim školama, kupovala joj neke knjige, tupila danju i noću da mi bude svestrana, da me sutra ne obruka. Do sad mi se niko nije žalio, mož biti što je ispala fina na mene, jelte, a mož biti i da je to zbog toga što mene smatraju za divljaka koji bi odma’ pesnicom u čelo kaže li neko nešto ružno za ljubimicu mi.
I tako, ja uglavnom mislim da mi je dete na svom mestu, i psi’ićki i fizićki dok me ne potera da joj pravim društvo u nekoj kupovini. Inače, ja se tokom svake te kupovine zakunem u samu sebe, Sunce na nebu i sve preminule pretke da sam tad pošla i nikad više, da nemam živce za bacanje, ni vremena za gubljenje, da ide sama, s momkom, najboljom drugaricom, nekim od onih koji tek treba da dokažu ljubav, ja sam dokazala.
I svaki put zaboravim da sam se zaklela.
Elem, ljubimica preko noći rešila da ide na more i zaključila da joj je dva’es osam kupaćih kostima malo, mora da obnovi kolekciju jerbo može biti da sretne nekoga ko je video prošle godine, zapamtio svaki komad, i da je pita – je li, jel ti to prošlogodišnji?
Odosmo juče i ne uradismo ništa jer je njoj pripalo muka, od vrućine, glupih kupaćih kostima, ludaka, Sunca, mene, čega god se setila. Meni nije bilo ništa, samo sam molila boga da natrčimo na ono što je ona zamislila.
Ponovismo danas.
I tako ja zaključih da sam najgora majka na svetu, jer…
Moja ćerka ima malo dupe za velike kostim-gaće i veliko dupe za male kostim-gaće, usko stopalo za prosečne japanke (uletelo u međuvremenu), široka ramena za majicu bez rukava, uska leđa za prosečan kupaći kostim, male sise, velike sise, kratke noge, klempave uši, podraslu kosu, bubuljičavo lice, glup mali prst na nozi, mladež gde mu mesto nije, da već tri noći nije spavala kako treba, opet kratke noge, saznah da je debela… ma da je čudovište. I to sve dok je probala nekoliko kupaćih kostima.
Gde su mi, bre, oči bile kad sam je rađala?
Pa na tavanici, sunce li ti tvoje, gde su bile, nisam se porađala na livadi pa da bacam pogled ka najlepšem momku u selu i nadam se da se niko neće dosetiti!
Umal’ se ne zarozah nasred jedne radnje! Režala sam na svaku prodavačicu jerbo na nju nisam smela, šta ću kukavna ako se okrene i ode pa sutra opet da ponavljamo istu radnju.
Za sve ono za šta sam ja mislila da joj lepo stoji saznala sam da joj stoji kao kretenu, idiotu, poslednjoj budali, babi, babadevojci, nekoj estradnoj zvezdi, kečeru, bacaču kugle s ramena, bacaču koplja, da se prestraviš.
I taman kad sam pomislila gotovo, nećemo naći, ću je pustim da se smiri a onda je lepo obavestim da ništa lepše od toplesa nema, i majka ti je tako kad je imala šta za pokazati a i sad je, mnogo je boli uvo, idi dete, pa šta ti bog da, ona ulete u jedan, znate ono kad majka kao poslednji kreten kaže:
Jao, kako ti stoji, kao da su na tebe mislili dok su ga šili!
Kupismo.
Krenusmo kući i ja se mislim, jebote, sad ovako luda treba da šetam Cezara, tetošim muža i spremim ručak, kad naletesmo na one iz one Pinkove akademije debelih, ‘lade se i puše ispred jedne zgrade u kojoj skidaju kilažu.
Pogledam u njih, pogledam u ljubimicu koja me do malopre kritikovala da sam joj najveći dušmanin na svetu i pomislim dal sad da je tresnem o beton, udavim, napravim ulični skandal, duši da mi bude lakše, pa šta bude.
Odustanem, šta ću, volim je.
Ali sad sedim, žalim vam se i razmišljam kako suptilno da je pitam može li ikako do sledećeg letovanja da se uda.
Pa njega, bre, zajebavaj!
Kako da ti kažem, nisi najgora majka na svetu.
Mislim da sam ja, al’ nemoj da me prijaviš ako naprave rijaliti na tu temu.
Kad je, onomad, moga srce deo tražio opremu za malu maturu, posle obivanja dva grada, i ne-zna-se-broja prodavnica, postavila sam, obnevidela u 6 sati popodne ultimatum: u 7 zvoni za kraj kupovine. Šta se kupilo do tad, kupilo se, zatvaram novčanik tačno u 7.00.
Sve gotovo u sat vremena, i svi zadovoljni.
Nemoj nikom da kažeš, al’ probaj jednom.
Ne znam dal` je neka uteha, ali ni sa muskom decom te dobi nije nista lakse. Ono vreme, kada je muskarcima bilo svejedno kako su obuceni i koja boja ide ili ne ide sa kojom je, na moju zalost, davno proslo vreme.Elem, bio skolski bal, a pre bala ja sam imala trandibal.Negde polovinom treceg dana bilo mi doslo da udjem u prvu apoteku i kupim sebi one carape za vene i nesto za smirenje. Kakve bre porodjajne muke, one bile mala maca za ove.
Ja mislim da to nema veze sa godinama, to je nekako stvar karaktera 😀
Pre svake kupovine sa mojom sestrom, zveknem bensedine, da se ne sludim. Ili joj nadjem kakvu drugaricu. 😀
Iz ugla majke dva veeelika muska deteta-tacno je da nije lakse sa njima, neko te je slagao!
Stariji majkin sin slavio maturu pre 4 godine, ja jos pamtim katastrofu zvanu kupovina maturskog odela i pripadajuceg aksesoara-jel se tako kaze?..Nema odela za mojega naslednika u Kragujevcu-naravno, pravo za Beograd..ja mislim da je probao svako odelo u svakom butiku u koji smo usli, a bilo ih je oko245982…kad smo kupili odelo, italijansko, laneno, od cije cene me i danas glava boli, i nikom ne smem da je kazem…trebalo je kupiti kosulju, cipele i kais, sa odgovarajucom snalom…kad smo sve to zavrsili, ostalo nam je para za pljeskavicu na ulici, i da se dokotrljamo do Kg-a, iznureni skroz…
Mladji naslednik-suprotno..za manje od sat vremena, dete kupilo farmerke, kosulju i nove patike, i sve u Kragujevcu, za smejuriju od para…i najglavnije-noje vodilo nas ! Kaze-to i ne treba da se svidja nama, nego njemu!
E, sad , ne mogu da gresim dusu, preskupo odelo i danas izgleda kao da je novo,a noseno je i komplet, i raspareno nebrojeno puta…za neki mesec ocekujemo i da diplomiramo u njemu…
Baš Vam hvala na ovom tekstu Mahlat. Olakšaste mi dušu, jer, ja sam mislila da su ova deca danas, nekako malo više slobodna, bar što se tiče kupovine i izbora. Ja još uvek pamtim kupovine sa mojom ćerkom, a o oblačenju, da ne pričam. Trauma, kako za nju, još veća za mene. O tome se još priča u krugu mojih prijatelja koji su, igrom slučaja, bili prisutni po nekoj od tih seansi.
Mog sina to nije zanimalo. On je buljio u njegov komp i bilo mu je sasvim sve jedno šta sam mu kupila, ja, ne on. I nosio je sve od reda.
Svakom napisanom reči ste me vratili u daleke dane kojih se još uvek sećam jednako i sa smehom i sa jezom.
PS: Sad moja ćerka ima dve ćerke, a ja se nadam da ću poživeti dovoljno dugo da bar samo jednom doživim jednu od njenih kupovina sa njima, ili bar jedno oblačenje njenih ćerki:D
Uff :))).
Umrla sam od smeha čitajući ovo :).
Ja sam iz neke druge priče – ne samo da moja ćerka sebi sama kupuje bar 10 godina (mlađa je malko od tvoje, ako se dobro sećam), nego se još i žestoko ponosi time što svoj zadnji trap ne može uvek u sve da ugura…:))).
Hvala, ovo je sjajno :).
E ismejah se živa! Ja tek treba da imam decu, kuku meni! :)))
Moja majka, nakon kofera, i kofera donetih sa putovanja po Americi, nakon što sam se nad svim zgadila, rešila je da mi nikada više ništa ne kupuje, i ujedno da ne ide sa mnom u kupovinu. Kada ima potrebu da mi nešto pokloni, da mi lovu, ili mi pošalje mms ako joj se nešto BAŠ svidi, i mirna Bačka!
A dopada mi se ideja iz prvog komentara! :)))
Hvala, ti, najlepse.
Sve sto si napisala, kao da si gledala kod mene i moje 17.godisnje cerke.
Koju otac divno razume, nikada se ne dere, kod njega za sve ima vremena a vreme za odmor od ucenja je UVEK!
Odavno su mi pomesana osecanja, otisla bih u….ali, evo i dalje ostajem, a emotivna praznina nikako da postane manja.
Zato, hvala na razumevanju, divo je da i ovako daleko postoji neko ko zna