Ja, žena,majka, kraljica, svemoguće biće

Šetam jutros Cezara. Lepo prolećno jutro, ptice cvrkuću u Banjičkoj šumi, šetam tako, i pošto ne mogu da mislim kako je divno što ptice cvrkuću a da to traje i traje, poče svašta da mi pada na pamet. Zaključim da šetnja, koliko god bila dobra za fizičko zdravlje, može da bude pogubna za mentalno, samo ako se ne zaustaviš na vreme. Oteram misli, aj’ reko da mislim nešto pametnije, šta ću za ručak, dal onaj ekser što sam ga juče šes’ puta ukucavala stoji na svom mestu, šta li mi radi otac, dal će ove godine, kao prošle, greškom da zasadi čeri paradajz umesto normalnog i da pizdi kad god ruča jer je on čovek seljak, kako da nateram mašinu za veš da ne glumi Elvisa Prislija kad god centrifugira, i tu kod mašine zabagujem. Mislim tu oko sitnih zajebancija u kući koje moram sama da rešavam jer muž ljubimac ume samo da postavi dijagnozu i to uglavom neizlečivu, i počnem da se nerviram. Sam vam lepo rekla da je šetnja pogubna po mentalno zdravlje.

Krenem da se preslišavam šta sam sve bila u životu, šta jesam i šta ću tek da budem.

Ovo žena i majka, to mi nekako normalno, priroda mi dodelila, snađoh se.

Kraljica nikad nisam bila, samo se lepo uklopilo u naslov, niko me toliko nije voleo a ni poštovao, nisam valjda umela da ga nateram. Nikad nisam izgovorila – ja sam žensko, ja sam dama, iju, kako ti to sa mnom, šta ti misliš o meni, da se udrvim i dignem prćasti nosić koji i nije prćast, da me boli ono što me ne boli, da mi se jede ono što mi se ne jede. Kad sam htela da budem kraljica a vidim ne ide, obično se isplačem i teram dalje. Nisam, bre, nikad umela ni seksom da štrajkujem, ono – ne može iz inata, boli me glava, nisi mi kupio cipele, ni to ne umem.  Prosta žena, ništa od mene ne napraviše oni silni ženski časopisi sa onim silnim savetima.

Ali, ja sma u svom malom i prostom životu, kojekome, kojekuda, detetu, mužu, ocu, bratu, drugaricama, drugovima, komšijama, prijateljima i do prijatelja, svakome ko me se setio u određenom trenutku, ili sam mu naletela ko kec na deset, bila:

bolničarka previjala, tetošila, savetovala, ljubila da prođe, prinosila, odnosila i padala na nos

rame za plakanje, bogznakako razumno, ono kad tešiš a sav prestravljen da se tebi isto ne desi jer ne bi imao pojma šta ćeš

psiholog i psihijatar, onako, iz života, kao pametna sam pa ću očas da postavim dijagnozu i još preporučim idealan lek

socijalni radnik i bračni pomiritelj, ono kad vidiš da oni vide da od ta posla nema ništa ali lepo traže od tebe da ih ubeđuješ da probaju još jednom, pričala šta mislim pa tako imam neke koji me danas mrze, i sastavljeni i rastavljeni, što sam videla ono što sam videla a ne ono što su oni hteli

Konan varvarin, stajala na crtu Kurti i Murti, kad god je bila kriza, dok su mi kolena klecala, šta ću ako ovaj ludak krene na mene

majstor sa zlatnim rukama, svašta sam pokušavala da popravim, najčešće čučeći ispred toga i moleći da se poprai samo od sebe, pritiskajući raznorazne dugmiće, jedno mora da upali, samo se na banderu nisam pela

da ne dužim previše, nema zanimanja koje mi nije podmetnuto da ga obavim odgovorno i s ljubavlju ako može.

I šetam tako i dalje, i mislim se – bogtemazo, pa ja ništa od ovoga ne umem da radim, nisam psiholog, psijihatar, bolničarka, hauz majstor, mehaničar, dijagnostičar, pomiritelj, advokat, nisam i ne umem da budem.

Al’ pregurah  nekako, isfolirah samu sebe, mislim mnoge situacije u životu su mi bile ko da me gurnu na pozornicu i kažu deklamuj, šta oćeš, monolog il’ recitaciju, ali s razumevanjem, da ti publika pljeska na kraju.

Nego, što sve ovo napisah… Pre neko veče, reče mi jedan muškarac da super pišem, ali bogte, samo kad me nešto žacne u živac, neki od ovih milion koje imam i koji detektuju sve i svašta. To ti je, bre, inspiracija, mislim se ja, kad on reče – napiši nekad nešto lepo.

I ja jutros, šetajući Cezara, to jest, dok me šetao Cezar, počeh da mislim šta bih to lepo, jelte mogla da napišem…

I eto, šta sam smislila.

Jel da da je lepo?

Mislim, kad sumiram svoj dosadašnji život, pa zaslužila sam aplauz.