Jadikovka

Vladala u mojoj kući danima neka nervoza. Ljubimac i ja imali neki problem.

Podelili uloge, on pesimista, ja optimista. On kuka, ja tešim. Sve ga gledam ispod oka, kad god primetim da se sprema crnu vunu da prede ja zapevam. Pa mi se smuči pa se posvadjamo. Onda se par sati obilazimo u luku od metar, kad nam dosadi pravimo se da nemamo problem. Danima.

Pre neki dan sedi ljubimac i gleda kroz televizor. Bogtepita gde i u šta. Poče neka pesma, ja zgrabih mikrofon, počeh da izvodim tačku sa pevanjem i igranjem, ljubimac i dalje skenira kroz mene pa kroz televizor nešto u daljini. Reaguje na moj umetnički trenutak kao da je ispred njega upravo pao u dert  bajamaliknindža, znači ne reaguje uopšte. Bacim, jadna, onaj mikrofon i vratim se varjači.

Problem koji imamo uopšte nismo napravili mi al’ natovrzo se nama. Htedosmo da ga rešimo nešto gurajući glavom kroz zid, ne uspesmo i tad je počela histerija.

Pre toga…

Prvo se pokvario monitor pa su nam ga kao vratili izlečenog, mi ga uključili on sav na tufne. Vratili ga na lečenje. Još je tamo, telefonom ne možemo da dobijemo obaveštenje o njegovom zdravlju. Danima. Kad nas sekretarica prebaci u servis to liči na uspostavljanje veze sa Marsom i ništa. Ljubimac fin koliko može, dok ja mogu da ga slušam, onda ja preuzmem stvar i posvadjam se pa par dana ne smemo da zovemo.

U medjuvremenu…

Ja na kiši, udaljenja od ljubimca tačno 3 kilometra i osamstošezdesetdva metra. Zazvoni mi telefon i ljubimac mi suptilno saopšti da je bao lavabo. Odma’ sam se razvrištala, kako pao, bogtemazo, kako to kod nas padaju lavaboi sami od sebe, sa’ću da dodjem da te ubijem! Jedva dodje do reči i objasni mi da nije pao al’ je krenuo i da ga ljubimica drži dok mi on podnosi izveštaj i  sad nemaju pojma šta da rade pa kad bi ja mogla da doletim bilo bi super. Ma pusti ga, mislim se, neka padne, boli me, bre, uvo! Dodjem, pozovem majstora, majstor kaže da to što ja hoću u to doba spada u noćne intervencije i da će koštati 50% skuplje. Ajd’ dodji ujutru. Ljubimac mi saopšti da je lavabo išćupao iz zida kad je čistio tastaturu od onoga što ja u toku dana ubacim u nju, uglavnom pepeo. Kako je uspeo da tastaturom odvali lavabo a njoj da ne bude ništa ne zna al’ znao je da sam ja svemu kriva jer da ne pušim on ne bi čistio, da nije čistio ne bi odvalio lavabo.

Majstor došao ujutru na onu jeftiniju interenciju i zajebo nas, normalno. Naplatio nam dolazak, ruke, oči, alat, šta je stigo i sifon – 1 600 dinara. Parče plastičnog izgužvaog creva koje u prodavnici košta 350 dinara. Videla ja naknadno i naknadno se nadrndala.

Nekako sam u tim trenucima prestala da se laćam mikrofona i počela da razmišljam o ’ladnom oružju.

U drugom medjuvremenu, dok onaj problem koji nismo napravili ali koji je naš još uvek stoji nerešen…

Ulazi ljubimac u kuću i kaže – dodji nešto da vidiš. Kako sam mu čula glas, to takva tuga,  tako mi došlo da samo promaknem pored njega i pobegnem od kuće, ono kao – odo’ ja da kupim cigare i da me posle nadju u papučama negde u predgradju Londona a da ja nemam pojma otkud tu. I nisam ostarlila, to tako ide u onim paralelnonenormalnim situacijama.  To što sam trebala da vidim je jedan, jedini, račun od jednog preduzeća koje nikako ne knjiži naše uplate pa nam povremeno šalju opomene pred utuženje, čupanje noktiju i doživotni zatvor. Malo, malo pa trčkamo kod njih i nosimo im na uvid uplatnice od pre par meseci, već mi se smučilo, neka nas tuže pa neka plaćaju sudske troškove. Ljubimac neće da se bruka. Počesmo da ih blatimo pa ovako nervozni počesmo da blatimo jedno drugo, jedva se smirismo.

U trećem medjuvremenu dok problem još stoji nerešen, mili muž i dalje bludi, ja zaobilazim mikrofon, jebeš pesmu…

Pozove me otac i saopšti mi da je klao neku svinju, da mi je poslao neki but, nekim autobusom koji je krenuo iz Kragujevca u 13:10. Pogledam na sat, 14:20! Kad stiže, bre, to? U 14:50. Skomatam se do prvog taksija i ko u filmu kažem – brate, prati mi misli, plaćam duplo. Vrebanje autobusa bolje da ne opisujem. Donesem ga on ne može da stane u fioku zamrzivača. Ni to kako sam ga spakovala i kako izgleda testerisati perorezom zaledjen but, kako sam zvala oca a on mi davao instrukcije da uzmem sataru koju nemam, odakle mi satara, bolje da ne opisujem. Kad nam but bude trebao biće da ćemo morati da razvalimo ceo frižider.

I danas mi odjednom sine kako bismo mogli da rešimo onaj problem što čuči i nema nameru da ode, obavim par razgovora, je l’ može – može. Ja, ko kuče u liftu, jedva čekam da stignem i obradujem ljubimca, ako da bog da živne, ja da se dočepam mikrofona i zapevam, on da me kiti i aplaudira, kad zove ljubimac. Kako je rekao – Slušaj, stiglo… tako sam ja prekinula vezu. Počnem da premotavam šta je moglo da stigne, vidim da nemam ideju, pozovem depresivnog muža i saopštim mu da ima tačno 20 minuta da se dovede u normalu i dočeka me raspoložen inače ako ga vidim zabuljenog u prazno neću ni da ulazim u kuću.

Udjoh ko inspektor Kluzo, htedoh da budem tiha al’ se onako živčana zavrzoh za kišobran, umalo sama sebi ne polomih noge.

To što je stiglo je stiglo za bivšu gospoju koja nam se vodi kao član domaćinstva na vodi, grejanju i glasanju, ljubimac usplahiren, piše lično. Jel?!

Sav sam bes iskalila na toj ličnoj koverti kojom je obaveštavaju da je potencijalni dobitnik nekog sranja al’ samo ako kupi knjigu o domaćoj medicini uz pomoć lekovitih trava od koprive do bunike.

Dva sata sam plakala, psovala, pretila, plakala, psovala pretila i dala naredbu da se ona kol’ko danas odjavi inače ću da je nadjem i udavim. Samo mi još ona falila.

Osećam se sažvakano.

Danas moram da zovem za monitor, realizujem rešavanje usvojenog problema i nadam se da neće ništa da stigne.

I da čekam da mi se muž osmehne pa da umrem od sreće kao da mu je izras’o prvi zub.

Ako se ne osmehne krećem po cigare u London.

I dabogda me oteli vanzemaljci.