Jedva čekam da nedelja prođe

Već dugo osećam pritisak u fazonu – piši o tome i tome, zašto o ovome ne pišeš, šta misliš o ovome i zašto o onome tamo misliš to što misliš. Pa ovako:

ja sam blogerka sa nekim stavom, kao i svi ostali, neki od njih vam se mogu svideti, neki ne, ali ja svakako ne mogu imati stav koji se vama dopada niti isto tražim od vas. Ono u vezi čega cvilim mesecima je – slobodno iznesite svoj, nemam nikakav problem sa tim, raspravljaćemo, sukobljavećemo stavove, ne mora niko iz toga da izađe kao pobednik, što je vidim, jedini smisao rasprave po nekima, samo ne pokušavajte da promenite moje stavove. Ako mislite da nekim svojim pisanjem pokušavam da promenim vaš, niste u pravu, ja samo pišem ono što mislim.

Nisu moji stavovi čvrsti i nepromenljivi ali menjam ih kad se promene činjenice a ne kad me drugi ubeđuju jer po njima, zaboga, nisam u pravu.

Svet bi bio vrlo dosadno mesto da sv isto mislimo.

Ne govorite mi da nešto od mene niste očekivali jer niko od vas nema šta od mene da očekuje. Nisam vam ni mama, ni tata, ni predsednik države, ništa, ama baš ništa, imam svoje uspone, padove, živ sam, bre, čovek, ne pišem ni postove ni statuse zato što neko od mene to očekuje, nego zato što se meni tako hoće i onako kako mislim.

Ako neko već primeti da sam pogrešila, što se dešava, nisam bezgrešno mitsko biće, sto puta sam rekla, postoje sasvim pristojni načini da nekome kažeš da je pogrešio – mislim da grešiš, razmisli o ovome, jesi li sigurna u svoje reči, bla, bla. Ali jok! Odmah pa rafalna paljba ponekad protkana pretnjama. Argumenata nigde jer ih valjda nema, ili neki jednostavno ne umeju da ih iznesu.

Ovih izbornih dana osećam strahovitu nerzvozu  i na Twitteru i na Fejsbuku, prosto ne mogu da poverujem.

Svima kojima sam ja trn u oku – ciljate u pogrešnu metu i tu energiju bi trebalo da usmerite na nešto sasvim drugo. Da ponovim, ne radi se o vašem stavu nego o načinu na koji ga iznosite. Da se ja nekome od vas obratim isto kao i vi meni, najverovatnije da me ne bi oprali ni Dunav ni Sava.

Dakle, koji problem vi neki imate sa mnom?

Da mislim kako vi hoćete ne mogu? Često ni sami ne mislite ono što mislite.

Da se menjam zbog vas neću, mogu samo zbog sebe.

Ako pogrešim nešto pa primetite, kažite, ako ukapiram da jesam ispraviću ili povući svoje reči, ili se izviniti, ni sa tim nemam problem.

Jedini problem koji imam je u vezi načina komunikacije sa nekima od vas koji je vrlo nasilan.

I na kraju, kada iznesem stav on se ne odnosi lično ni na koga od vas već na neku pojavu ili situaciju, to što se vi tu pronađete je vaš problem, ne moj. I ovo sam sto puta rekla.

I šta vi to očekujete od mene? To očekivanje je pogrešno i kad su u pitanju roditelji, supružnici, pa na kraju i deca, o meni a ne govorim.

Ako sam bila jasna, molim vas, neke od vas, ili da svedu komunikaciju na normalno, ili da uopšte ne komuniciraju sa mnom, da mi se ne kurče svojim titulama, nivoima, ničim jer me isto ne interesuje. Interesuje me samo ono što govorite i to dok je smisleno.

Ako ne možete, samo kažite – koja je budala ova Mahlat i iksirajte me sa svojih strana. Prosto ko pasulj.

A onda lepo kod kuće lupite šakom o sto, tamo to možete, začepite usta onima koje ‘lebom hranite, oni možda moraju da ćute, i budite srećni u toj iluziji da se vaša poštuje i da ne može nikako drugačije.

Naučite već jednom da je svet pun različitosti na svim nivoima, naučite se toleranciji, komunikaciji, postanite, aman, već jednom pristojni, ne mogu da verujem da je to toliko teško.

Zaključak, ako ga niste shvatili – ne ispunjavam želje, nisam Deda Mraz, program sa željama, čestitkama i pozdravima, ništa slično.

Sami vi to sebi. Ima načina.

Ne pokušavajte više da sprovodite uređivačku politiku u mojoj glavi, na mom blogu, mojoj Fejsbuk strani ili TL. Ne može.

Sva ostalo može. Ako umete. Neki, da ponovim, ne mislim na sve.

Jedva čekam da nedelja prođe.