Kad ja otvorim prozor onda sam u klimaksu, kad on, onda je vrućina

Znate ono što su naše babe pričale za pubertet, da to u njihovo vreme nije postojalo? Najverovatnije da nije postojao ni klimaks, to smo dobile sa naučnim napretkom, nego…

Kad te onako namirišu da ćeš ući u pubertet, nauka je tačno odredila kad će se to desiti, kad uoče da počneš da pupiš, obaveste te da ćeš biti malo blesava pa da bi bilo dobro da se trudiš da ne budeš, da ćeš dobiti menstruaciju i da će to biti svakog meseca, sve dok ne uđeš u taj klimaks, i da ćeš pred svaku, par dana ako ne i duže, da budeš luda, i opet da se trudiš da ne budeš, da čim je dobiješ postaješ žena iako ne ličiš, ali bez obzira što ne ličiš može da ti se desi da ostaneš u drugom stanju, samo ako budeš blesava i luda što znači da se ne obazireš na sve one muškarce koji će juriti za tobom, i oni koji te vole, i oni koji te ne vole, samo zbog toga što te vide kao kokošku u obliku žene koja je u stvari još devojčica.

Taj pubertet nekako preživimo dok nas svi skeniraju dal smo slučajno blesave više nego što nauka kaže da treba da budemo.

I onda nas malo ostave na miru.

Dok ne dođete u godine u kojima sam ja. Nauka kaže da treba da sam u klimaksu, isto onako luda kao u pubertetu, samo će manje da me jure muškarci, čak i oni koji me vole.

Bio ovaj kijamet sa istorijskim minusom. Ako ću po nečemu da ga pamtim onda je to po vrućinčini, umal nisam odlepila. U kući konstantno bilo 31,8 stepeni, ni gore, ni dole, dan, noć. Radijatore da zavrnemo nismo mogli, niko ih valjda nikad nije zavrtao, kad prođeš pored njih zavali te talas vrelog vazduha kao da radiš u kovačnici.

Ja se skidala dok sam imala šta da skidam, a onda počinjala da zapevam – otvaraj prozor, umirem, i nije što umirem nego sam neurozna, pobesneću.

Koliko god puta sam zacvilela da otvori prozor, toliko puta me pitao – je li, jesi ti to u klimaksu? Svaki puta sam imala želju da ga udavim, dobro, bre, jel sme da mi bude vrućina?!

Na kraju rešim, sa’ću sednem na jednu stolicu, prestaću da se depiliram, ima da nacrtam brkove pošto mi ne rastu, da zapalim čibuk ko baba Vukosava i da glumim da sam u klimaksu, kad god me pogleda da kažem – aj’ ‘leba ti, zaobiđi me.

Taman on malo ućutao kad…

juče me zove sestra, ona je jedanaest meseci mlađa od mene, znači i pubertet i klimaks treba da nas sustignu u isto vreme.

Prvo što me pitala – Je li, jesi ti u klimaksu?

Dal da joj spustim slušalicu, to mi prvo palo na pamet. Je li, bre, jel vi to kujete neku zaveru protiv mene, koji vam je đavo zadnjih dana?

Ma nije, kaže ona, oseća se malo čudno u zadnje vreme, sumnja da je sustiže taj klimaks al’ nije sigurna, pa da proveri sa mnom, ako se osećam isto, da se ne sekira, ako se ne osećam onda mora da je bolesna pa da zna koje mere da preduzme.

I šta ti fali?

Pa tako, kaže ona, malo je bezvoljna, pa malo euforična, pa malo neurozna, pa joj se više ne banči po kafanama kao ranije, pa joj se malo svi popeli na vr’ glave.

O jebem ti, pa ja sam celog svog kratkog života čas bezvoljna, čas euforična, pa neurozna, čim izađem na ulicu i vidim među kakvima živim ja bih da ujedam, a u kafane mi se ne ide od kako sam se udala, nema to više tu draž. To s kafanama, računam, normalno, što smo se nabančile, to nam je, ne pamtim kad sam skočila na stolicu i viknula – oj, ha! nek ide život!

Zaključimo da ja nisam u klimaksu, da sam luda ko i ranije. No unese ona nemir u mene i dok trtlja počeh ja da kontam jesam li ili nisam i stvarno zaključim da ne znam. I ako jesam, nisam stigla da primetim. Možda me taj klimaks pohodio sa svim svojim napadačkim oružjem al’ video da ja niša jerbo sam imala druge probleme.

Jel ti vrućina, pita ona. Pa vrućina mi je, bogteubio, normalno da mi je vrućina na tri’es’ stepeni!

Rešim da nikome više ne govorim da mi je vrućina, ako me pita još neko, ima da ga obezglavim.

Ajd’ reko ja njoj malo da uzimam tu klimakteričnu anamnezu, da se ne posvađamo na krvi nož zbog te vrućine, govori, bre, šta ti još fali.

Pa znaš, kaže, malo sam zbunjena u poslednje vreme.

Ljudi, kad ne padoh sa stolice. Samo što se ne udavih od smeha.

Jer da vi znate moju sestru… kad biste je pitali koliko je kilometara prešla prošle godine, na koliko se planina polela i na koliko obala otišla pojma ne bi imala. A u zubima drži avionsku kartu za skorašnje krdžumanje po novim destinacijama. Ona vam živi ko rokenrol zvezda, pojma nema u kom gradu ima koncert.

Slušaj ti, da se odmoriš jedno mesec dana, da nigde ne ideš, pa tako smirena, čiste pameti, na jednom mestu, dobro da razmisliš dal si ušla u klimaks il si preterala. Šta mi, bre, unosiš nemir u život!

I tako, od juče se smejem kad god se setim tog njenog – malo sam zbunjena, tačno mogu da je zamislim kako otvara oči i pojme nema gde je.

Al smejem se u sebi, jerbo ako ovaj primeti da se smejem češće nego inače, pa me upita da nisam slučajno baš danas ušla u klimaks, ću ga potegnem s čim stignem.

Update:

pisah ovo noćas čisto da se istresem, rek’o glupo da objavim. Kad malopre, ulazim da kupim cigare, unutra tooooplo da pošašaviš. I zeznem se, rekoh – ala vam je toplo ovde!

Ona me pogleda i kaže: Jao, i meni tako, od kako sam ušla u klimaks neprekidno mi je toplo.

Da poludiš! Ušla u kuću, on me pita jel hladno napolju.

Mene pitaš? Mene? Ja, bre, pojma nemam, ja sam u klimaksu, idi pa proveri sam!