Komunicirajte!

Zamolili su me da nešto napišem o blogovanju i, kao i uvek, tu se nalazi pitanje o domaćoj blogosferi, šta mislim o tome, kakva je i slično.

Ovo me pitanje uvek namuči jer nemam šta da mislim o tome.

Često me, takođe, kad su neke kampanje u pitanju,  zamole da preporučim nekog blogera koji bi mogao da piše o određenoj temi. I to me namuči. Nemam koga da predložim, mislim mogu ja, kao što se inače radi, da preporučim nekoga koga volim, s kim se družim, nevezano za to da li je odgovarajuća osoba za pisanje na određenu temu, ali neću. Nervira me kad to vidim, pa neću da radim, normalno.

Jutros se probudim ranom  zorom i setim se da na Fejsbuku postoji grupa Blogeri, da bih mogla malo da pretresem tu grupu.

Ovo što sledi pišem iz najbolje namere, ne mora da znači da sam u pravu, vi slobodno recite ako mislite da nisam, ne ustručavajte se.

Elem, ja volim da čitam blogove i baš žalim kad neko koga sam volela da čitam prestane sa pisanjem. I radujem se kad neko podeli tekst nekog blogera za kog još nisam čula, uvek pročitam, ili pokušam da pročitam, ali zainteresuje me.

Kad sam počela da blogujem, govorim o aktivnom blogovanju, pre punih deset godina, sa druge blogere sam saznala tako što su blogeri linkovali jedni druge, u to vreme nije bilo ni Fejsbuka ni Tvitera, ni Instagrama, nijedne društvene mreže na  kojoj je bilo moguće, kao danas, postaviti svoj tekst pa da ga vide svi tvoji prijatelji i eventualno podele sa drugima. Bilo je mnogo teže steći publiku nego danas, a ispada da je danas teže nego onda. U to vreme smo podsticali jedni druge na linkovanje, moji prvi tekstovi su prepuni linkova ka drugim blogerima.

Većina blogera iz tog perioda bloguju i danas, prosto su veterani blogovanja,  imaju svoju publiku a imaju i kredibilitet, nema šanse da će neko od njih postaviti svog blog post a da ga neću pročitati.

I tako jutros odem na tu grupu Blogeri. Odmah da vam  kažem – ne volim grupe, objasniću i zbog čega.

Redom –

U grupi, bilo kojoj, postajete prisniji, jedni drugima važni, što je lepo, naravno, ali zaboravljate na mnogo veću zajednicu van grupe. Vi niste jedni drugima čitalačka publika, vaša publika se nalazi van vaše grupe. U grupi možete da steknete iluziju da nešto radite dobro a da je to, u stvari, puno rupa, retko ćete dobiti kritiku u grupi, vaši pravi kritičari su van grupe. Kritike su lekcije, ne zaboravite.

Prilično dugo sam skrolovala da vidim ko sve piše i ako mogu po naslovima da procenim o čemu. Ispod tekstova su jedan, dva, do desetak lajkova a najčešće nijedan. Lajk sam po sebi ne znači ništa, može neko da lajkuje a da ne otvori tekst, ali imam utisak da vi u grupi jedni druge ne čitate a samim tim jedni drugima niste ni od kakve pomoći.

Grupa ima 2.327 članova od čega su njih 96 moji Fejsbuk prijatelji a od ovih 96 – 48 bloguju. Redovno ili povremeno, više povremeno. Ostali prate vaše pisanje, vaše blog postove, bar pretpostavljam.

Skrolujući shvatim da za više od 2.000 članova ove grupe, hajde da pretpostavimo da većina bloguje, ni čula nisam. Nikada!

E, ovo je ono što vidim kao problem.

S obzirom da se u nekoliko tekstova u grupi pominje zarada od blogovanja, hajde, objasnite mi – kako mislite da počnete da zarađujete od blogova ako ljudi ne znaju za vas, ako nemate publiku?

Zašto ja nisam čula za većinu blogera iz grupe, zašto njihovi tekstovi ne dođu do mene?

Odgovor je jednostavan, zato što ste u grupi čiji ja član nisam i zato što ne delite tekstove van grupe, ne svoje, nego tuđe.

Ako želite u toj grupi da se družite, onda ok, družite se, ali ako želite da se afirmišete kao blogeri, niste jedno drugom ni od kakve pomoći.

Ako želite, padne vam na pamet da počnete da zarađujete od blogovanja, sve dok ne steknete publiku, od ta posla nema  ništa, pa taman da pišete ekstra tekstove u  svakom  pogledu.

Sigurno znate da već treću godinu traje akcija Coca-Cola Bloggers Network Adria. Bila sam u prvoj grupi, koja je probila led i mi iz prve grupe smo stekli pravo da predložimo blogere za buduće grupe, koliko je naš glas bio presudan ne znam, ali je svakako značio, ove godine sam svoj glas dala Angelini Radulović i Brankici Raković. Obe redovno bloguju, odlično pišu i imaju čitalačku publiku. I savršene su za takozvane društveno odgovorne teme na koje podstiče ova akcija.

Svako od vas može biti deo ove akcije.

I svako od vas može biti neko koga ću predložiti kad me pitaju koga bih predložila za neku kampanju a pitaju me ne zato što je moja bogom dana, nego zato što sam vaša „koleginica“, blogerka, smatraju da pratim i znam. I, naravno, pitaju me jer znaju da sam nepristrasna, jednu blogerku sam predložila već dva puta a nismo prisne, ne družimo se, samo smo na  zdravo – zdravo. Ne družim se ni sa Angelinom, vidimo se tu i tamo, a Brankici oči videla nisam.

Pa eto, ja bih da pratim, ali ne znam, da bih znala, moram da vas jurim po grupama a kako funkcionišete u grupi već napisah – prilično zatvoreno i od toga prvo vi nemate nikakve vajde a ne mogu je imati ni drugi.

Grupa, sama po sebi, je super, svi ste na jednom mestu, ali kako rekoh, vaša publika je van grupe i bilo bi lepo da ono što pročitate, što vam se svidi, podelite sa onima koji nisu članovi grupe. Naravno, oni koji znaju da su u grupi blogeri će svratiti na stranu, pogledati  šta ima, otići na blogove i tu će se sve završiti. Publika!

Ako se bilo ko nađe pogođen ovim što sam pisala, zaista sam napisala iz najbolje namere. Nemojte samo da mi govorite da blogujete za sebe i iz ličnog zadovoljstva, blogovanje  jeste lično zadovoljstvo, ali je to „blogujem za sebe“ čista samoobmana, ko piše samo za sebe, piše dnevnik, ne deli svoje tekstove ni u grupi ni na drugim mestima. Svima nam je drago da drugi pročitaju ono što pišemo.

Pomozite jedni drugima, prvo da drugi čuju za vas, drugo – što vas više čitaju, imaćete više komentara, svakakvih, naravno, ali to će vas terati na razmišljanje i bićete sve bolji.

I vaša publika će biti sve veća i veća a to vam otvara vrata za mnogo drugih lepih stvari.

Napomena: Moram, nažalost, uvek se nađe neko ko shvati pogrešno –

celim ovim tekstom nisam kritikovala postojanje grupe niti vaše aktivnosti u njoj, nego to što nemate aktivnosti van grupe.

Od sveg srca želim da ovo shvatite na pravi način i ubrzo steknete široku čitalačku publiku, nemate pojma kakav vetar u blogo leđa to daje.

Vreme blogova tek dolazi.

I još jedna napomena – najveću čitalačku publiku imaju food blogerke. Izuzimajući tri – Draganu Pušicu, Maju Petrović i Aleksandru Stefanović, koje su otvorene prema publici, drugim ljudima i koje komuniciraju sa svojim prijateljima na Fejsbuku, sve ostale (ograđujem se, one na koje sam jednog trenutka obratila pažnju) su zatvorene, druže se međusobno, odbijaju komunikaciju, neke koje sam kontaktirala u vezi sa nekim kampanjama me ni odgovora nisu udostojile, one su, biće, malo nadobudne, imaju ogroman broj čitalaca ali ih baš briga za to što se zove Blogosfera. Zato će ove tri biti skoro uvek deo marketinških kampanja – jer imaju i publiku i svest koliko je važna komunikacija na društvenim mrežama. Društvene su, jelte, služe za komunikaciju sa ostalima.

I to je savet obaška – komunicirajte!

(Foto u zaglavlju – brandmeetsblog.com)