Ljudi koji nemaju cilj imaju sudbinu

Još pre nego što sam se rodila, Bog, koji hilljadama godina unapred zna šta će se i kad desiti, planirao je da se rodim u nekoj kraljevskoj porodici, ako ne to onda u nekoj vrlo, vrlo bogatoj, da se ne mučim, nemam briga, da mi novac pada s neba, dobro, ne baš s neba ali da ga je neki deka zaradio pa da ga ja samo trošim.

Igrom neverovatnog slučaja, u trenutku kad sam se rađala, Bog je bio zauzet rešavanjem nekog rata u svetu, gladi, prirodne nepogode, znate ono kad hiljade ljudi umre a preživeli zahvaljuju Bogu što su baš oni preživeli. I tako sam se ja rodila tu gde jesam, u sasvim prosečnoj porodici od koje sam nasledila prezime i boju očiju, koja mi ralno ne pripada, predodređena sam, kako rekoh, za nešto mnogo bolje…

Ovo nema veze sa mnom.

Ima veze sa svima onima koji neprekidno cvile i žale se na svoju sudbinu koja im je dodelila lošu porodičnu lozu, loš i slabo plaćen posao, loš brak, nevaspitanu decu, neiskrene prijatelje, koji  tavore i životare čekajuči da im se sudbina preokrene što će im najaviti malim osmehom, znate ono – ogrebali su neku srećku, osmehnula im se sudbina.

Sudbina ne postoji, sami je stvaramo činjenjem ili nečinjenjem, odnosno, isključivo odlukama koje donosimo ili ne donosimo. Ne nasleđuje se. Ako sad pomislite na svu onu decu rođenu u vrlo siromašnim porodicama – svi imaju šansu da jednog dana imaju pristojan život, samo ako ih neko bude učio da im sudbina nije zacrtana rođenjem i da imaju šansu da u životu naprave dobre i velike stvari samo ako se potrude.

Ako sad neko od vas pomisli i da je lep život na koji niko neće kukati skopčan samo sa novcem i medijskim uspehom, niste u pravu, ljudi mogu biti srećni u svim sredinama, sa bilo kojim poslom koji rade.

Pročitala sam hiljade i hiljade intervjua sa ljudima koji su uspeli u životu a koji kao uspomenu na detinjstvo nose to da nisu imali pristojnu igračku, miris masti namazane na hleb, sramotu zbog nasleđenih i pohabanih cipela starijeg brata. Nikada, ali ni-ka-da, niko od njih nije rekao – moja sudbina je bila da mi jednog dana, sve ovo što sam stvorio, padne s neba. Ni ne pominju sudbinu.

Na sudbinu se žale samo oni koji nemaju. I oni koji su promašili donoseći pogrešne odluke ili ih ne donoseći uopšte, skočili su u život i čekaju da ih reka nosi bez razmišljanja da mogu da zamahnu i zaplivaju.

Poznajem troje ljudi koji su prodali sve što su imali da bi počeli svoj biznis, drugačije nisu mogli. Govorili su im da su ludi – imaš taj mali stan, jedino što si dobio u životu, završićeš na ulici, ne kockaj se sa sudbinom. Danas imaju veće stanove, ako je sreća u tome. Imali su cilj, u tome je tajna.

Jednom sam napisala da rođenjem svi imamo iste predispozicije da uspemo u životu. Uspeh je relativna stvar, za nekoga je to novac, za nekoga nasmejana porodica. Dobila sam po nosu, oni rođeni u siromaštvu su zatarabili još na rođenju, oni u malo situiranijim porodicama imaju otvorena vrata, o bogatima da ne govorimo, znate to su oni koji od besa ne znaju šta će pa usvajaju kučiće, drogiraju se i slično.

Potpuno pogrešno – rodili ste se, gledate svoje roditelje kako samo misle kako da vas prehrane, ne pružaju vam ništa sem – nema, nema, nema, takva nam je sudbina. Pošto ja čvrsto verujem da nas pored roditelja vaspitavaju i društvo i ulica, a od nas zavisi šta ćemo prihvatiti od ovih drugih, verujem i u to da neko može videti da sudbina ne mora da mu bude takva i da mora malo da se pomuči da bi imao život kakav želi.

Predispozicije navodno stečene rođenjem su opravdanje samo dok sedite u nečijem krilu. Onog trenutka kad iskočite iz tog krila – vaš život je u važim rukama. Možete ga pustiti da teče ili ga voditi – stvar izbora.

Mi živimo u Srbiji! Zemlji koja nam je zatvorila vrata…. Jelte!

Neko nema posao, neko je njime nezadovoljan, neko je nesrećan u braku, neko ne može da izađe na kraj sa decom, svi oni kukaju na sudbinu.

Tako im i treba. Zasući rukave, i bukvalno i figurativno je jako teško, ali jednoga dana to mora da se uradi ili će zaista ostati zarobljeni u toj sudbini.

Dakle, šta htedoh da vam kažem – svima koji su se jutros probudili misleći kakva ih je sudbina zadesila – sudbina je samo opravdanje pred samim sobom, ništa više.

Ljudi koji nemaju cilj imaju sudbinu.

U nedeljno jutro, pisala žena koja je padala, ustajala, bauljala, budila se nemoćna, moćna, srećna i tužna i koja nikada nije pomislila na sudbinu. Apsolutno je svesna da je sve bila posledica njenih odluka.

Ima taman toliko koliko je sposobna. I onako joj je kako je umela da napravi.

Zadovoljna. Neprekidno podmazuje tamo gde škripi. Život i nije život ako ponekad ne zaškripi.

Nego, svi vi kojima je Srbija kriva – nju smo stvorili mi, da napomenem ponovo – činjenjem ili nečinjenjem, zbog toga ona za neke od vas nikada neće biti rajska zemlja, ne može sama to da postane.

Ali, da nemate Srbiju kao opravdanje, imate li rezervno?

Zoran Torbica – Dobro mi je, i tako mi i treba.

Mislite o tome.