Napravi mi mesto hoću da dišem

Pada ovaj sneg danas, ja stvarno volim sneg ali što je mnogo mnogo je. Osećam se kao da sam se prejela, malo mi je muka. Na stolu mi stoje visibabe koje sam juče kupila na Trgu republike, skroz mi blesava slika. Mislim, sneg mi porušio sve koncepcije.

I tako, bez koncepcije, sedim ovde  i razmišljam što su ljudi blesavi kao što jesu i zašto sve čega se taknu upropaste. I nije mi prvi put, kao što se vidi, malo malo pa mi to padne na pamet – lep život, koji vam je ljudi djavo, opustite se  i živite i uživajte, nema reprize. I negujte one oko sebe, nemoj kad god vas pogledaju da pomisle – uuu… al’ sam se zajeb’o/la kad ovo sretoh, što u mutno Dunavo ne skočih, koji će mi ovo djavo.

U stvari, razmišljam o nečemu što mi stoji kao kost u grlu, nit’ da pljunem nit’ da progutam. Dosadna sam kao baba u bolesti al’ biće da ću ostati takva sve dok mi ne bude jasno.

Neko je nekad rekao da život i  življenje imaju svoj red i pravila, rodiš se pa te teraju da učiš, obično na tebi leče svoje snove, da budeš bolji od komšijske dece, paze da ne obrukaš familiju i ne odustaneš od njihovih snova, završiš tu školu, udaš se ili oženiš, rodiš decu i onda trpiš. Kulučiš do kraja života, što rodbini, što deci, što supružniku, guraš život kao Sizif i nikako da ga doguraš do neke tačke gde možeš da kažeš – e, ovo je moje. Koga god sretneš on ne živi svoj život nego nečiji tudj. Ili starih roditelja, kao da su svi roditelji pregaženi i izlapeli, ili svoje dece ili bračnog druga, traži neku pravdu koju nikako da pronadje, tačno zna šta treba ali ne zna kako, niko još život nije prihvatio onakvim kakav jeste – sastavljen iz mali milion kockica i nekih figura, kao dečija slagalica, ono kad detetu vežbate motoriku,  okreće, gura, vadi ali jednog trenutka sve namesti kako treba. Ljudi bi da im život bude logičan – rodio sam se, sve mi pripada onako na nevidjeno, neću da se mučim. Ni da radim, ni da mislim, ni da stvaram, ni da širim. Ima da ide kako treba, ako ne ide ja ću da kukam. Kukali svi pre mene pa što ne bih i ja.

Prosto sam oduševljena koliko ljudi misli da su bogom dani i savršeni a da su svi oni oko njih nesavršeni, i oni koje su izabrali i oni koje su sami stvorili, i oni koji su njih stvorili,  da na ovom svetu postoje samo da bi njima kidali živce, jeli džigericu i vadili im dušu na slamčicu dok oni savršeni stoje sa strane i čudom ne mogu da se načude kako im takvi pripadoše. I ni prstom ne mrdaju. Zauzeli su taj tron paćenika ne daju ga nikom živom ni za kakve pare, jer kad bi dobili skladnost to ne bi bilo to. Izremetio bi se način življenja a to je već nepristojno na ovim prostorima.

Oni drugi kojima je nametnu život tiranina, prikrivenog dželata koji samo gleda kako onom koji je zaslužio da bude voljen otkine glavu čim se ukaže povoljna prilika, nikad ništa ne urade kako treba, ili nije u pravo vreme, ili nije na pravi način, ili je prerano, ili prekasno, šta god da urade ne valja.

Ja bih se odmah razvela. I da sam tiranin a i da se osećam ugroženo. Niti bih dozvolila da me neko gnjavi niti mislim da imam prava da bilo kome uništavam život ako on misli da mu ga uništavam. I da nemam gde otišla bih da spavam ispod mosta. U pauzama spavanja bih mislila i smislila šta ću i kako ću dalje.’Ladno bih otišla iz svog toplog doma jer on nikako ne može da bude topao ako u njemu žive žrtva i tiranin.

Kad sam se ja ono udavala u nevreme i kad su svi mislili – pogle’ ova luda a mi mislili da je pametna, svi, apsolutno svi su mi i rekli da sam luda, da pojma nemam  šta me čeka i da je brak kuluk. Pre toga sam slušala da sam najpametnija na kugli zemaljskoj što živim sama a niko nije hteo da bude ’’pametan’’ kao ja i živi sam. I što bi?  To ima da cinculiraš, pereš, peglaš, pevaš i pitaš je l’ treba još. Idealno za kukanje na druge.

I šta sad?

Cinculiram, pevam i pitam je l’ treba još. Šta ima loše u tome? A pevamo i zajedno.

Htedoh da kažem – živeti u dvoje je privilegija. Disati u dvoje je privilegija. Disati i živeti sam je isto tako lepo ali morate da odlučite. Ako vas neko guši živite sami i ne kukajte što ste sami. Ako se gušite sami živite udvoje i ne kukajte da život nije onakav kakav zaslužujete i kakav ste hteli.

On je onakav kakvim ste ga napravili. Niko drugi, ni muževi/žene, ni roditelji ni deca. Samo vi. Onakav je kako ga vidite. Živite život umesto da on živi vas. Svi vi koji nemate pojma a šta vam to treba od života.

I svi koji pojma nemate da je život lep. Samo lep. Idealan nije ničiji niti nešto takvo postoji. A ne može ni da se kupi. Kad ne može lepim mislima i postupcima ne može ni novcem. Tek time ne može.

A što ja volim svog ljubimca…

Zato što uz njega dišem. Na raznorazne načine, čak i onda kad samo što se nismo isukali sablje, i to se dešava, pa šta.

I nisam se rodila ja mnogo pametna. Mogim stvarima me naučio on, najvažnije – da je on jedina osoba pred kojom ne treba da se ustručavam, stidim, lažem i šminkam.

Ponekad  imam utisak kao da smo iz iste utrobe potekli ali mislim da je to samo zato što smo se otvorili.

Ni jedna misao mi nije sputana.