Ne ulazim u liftove

Jerbo se u liftovima osećam kao da me neko steg’o za gušu i rek’o mi  – Sudnji  dan ti je osvanuo.

Kad krenem kod drugarice koja živi na IX, i slovima – devetom !!! spratu, pozovem odozdo i kažem joj – spremi slatko i vodu, kad stignem da se vratim medju žive ljude. Inače imam kondicije, na treći, na kom živim, stignem pre ljubimca koji  se vozika liftom i to pevajući. Koliko nam traje brak toliko me moli da bar iz ljubavi i zbog ljubavi jednom udjem sa njim u taj lift ubedjujući me da ću da preživim a ako baš i crknem da će on odma’ za mnom. I nije uspeo da me ubedi.  Muško je, ko bi mu verovao.

Ove nedelje, Mahlat veličanstvena zadužena je za vadanje jednog stranca po Beogradu.

Pre dogadjaja u liftu…

Pozove me čovek i kaže da će me čekati na Republic Square. Ja kažem ‘ nema frke, tu sam za pola sata, gde mi je mozak bio one znam al’ mrtva hladna odem na Trg Nikole Pašića. Kako ugledah Pašića tako mi sinu sijalica u glavi, ‘leba ti Pašiću, gde ti je konj, bogteubiodateneubio, i sve trčeći na štiklama, k’o na štulama, po kiši, jurnem prema Trgu republike. Stignem tamo kao bez duše, umrljana i isprskana kao da sam vozila biciklu. Sačekam čoveka koga nikad u životu nisam videla a za koga sam samo znala da je u u jeans-u nadajući se da će njemu mnogo lakše biti da prepozna jednu ženu in nero koju nikad nije video.

I krenemo ka jednoj firmi. Firma visoko, ja bih do tamo pjehe pa kad stignem al’ kako da kažem čoveku da me ‘vata panika u liftu, sramota me. Progutam knedlu i računam ako se udavim nek’ bude sa strancem na nivou. Posle tabloidi nek’ isredaju šta je blogerka Mahlat radila u liftu sa drugom strancem.

Udjemo u taj lift, odvezemo se do sprata, ja da izadjem – ne može. Srce odjednom počelo da jurca gore dole i traži vrata kuda da izadje, da l’ kroz pete il’ kroz uši. Najcrnji mrak mi se stuštio na oči nit’ držim situaciju pod kontrolom, nit’ mogu sebe da držim pod kontrolom, niti da počnem da zapomažem, cimah ona vrata, ma jok. Kako sam iščupala telefon iz tašne nije mi jasno al’ pozovem one iz one firme i glasom kao da mi je neko upravo obe noge odsekao zacvilim da izadju i iščupaju me napolje, zaboravila u medjuvremenu na onog čoveka pred kojim treba da budem na nivou. Dolazio jedan, drugi pa treći, ja i dalje u liftu dišem na škrge. Na kraju odustanu i arlauknu mi da se vozim još jedan sprat pa da izadjem. Mi gore i ta vrata se zaverila protiv mene. Kad ne crkoh neću nikad. Na kraju se vratismo u prizemlje i  popesmo se rodjenim nogama,  ja se sve zaklinjala da je ovo bilo poslednji put i da me zabole i za nivo i za  stranca i šta će da misli, ja, bre, živim u zemlji u kojoj je većina liftova od pre Hrista.

Šta smo tamo pričali i kako sam ja sve to njemu prevela ne sećam se baš najbolje jer sam se prvih pola sata svlačila i oblačila, bilo mi vrućina pa me tresla groznica, jedva sam se dovela u red.

I onda panoramsko razgledanje kruga dvojke, čovek prvi put u Srbiji, prvi put u Beogradu, mnogo mu se više svidja nego London iz kog je doleteo pre nego što je vulkanska prašina počela da hara nebom. Obidjosmo Dorćol uzduž i popreko, ja odgovorih na sva pitanja, kako, zašto, zbog čega, ratovi, boj na Kosovu, izbeglice, cene, gde je najbolja kafa, što su lepe Beogradajanke…. I sve to peške, posle tri sata su mi otpale i noge i štikle. I opet mi pao mrak na oči, tabani sevaju, jedva se nekako rastadosmo.

Je l’ treba sutra?

Ne treba, kaže on, tek prekosutra, ima sastanke ceo dan.

Taman da se oporavim od stresa.

Malopre mi stiže poruka da sastanči tek popodne i da sa mnom može da se vidi pre podne da javim kad i gde.

Umal ne počeh da cvilim.

Šta ću ako opet treba da idemo negde nebu pod oblake, kako, mučena, da udjem u lift kad znam da ću da precrknem.  Pa će posle opet da bude ono  toplo hladno, pa svlačenje i oblačenje kao da sam u trećem stadijumu klimaksa, pomisiće da sam totalni ludak.

I odustala bih. I palo mi na pamet ako baš moram da se vinem u nebo da mu kažem – aj ‘ ti liftom pa gore čekaj dok ne stignem pa kad budem stigla. I palo mi na pamet da lažem, svašta mi palo na pamet.

Al’ ne mogu da odolim, čovek toliko lepo priča šta će biti sa Srbijom i nama u njoj do kraja godine, kao da su mu Krstić i Šaper savetnici, ne mogu da odolim.

Ljubopitljivost je ubila mačku.

Ako me nema da znate da sam u nekom liftu.

Al’ da nisam sama, da ne paničite.