Negde sam savršena. A negde nisam.

Noćas sam završila tradicionalno prednovogodišnje – nemoj se obrukamo kad stigne – sređivanje kuće. Pobacala sve ono što sam ovih godinu dana čuvala misleći – neka, ne traži ’leba, možda će zatrebati.

Pomislih par puta, kog đavola ludijam kad Nova godina u Srbiju garant’ neće da stigne, kako javljaju mediji ima da stigne neka stara. To je u ostatku sveta nemoguće al’ u Srbiji je moguće. I to da stigne neka kojoj si odavno rekao – ajd’ zdravo, ne povratila se. Al’ ’ajde, tradicija je tradicija.

Tokom tog sređivanja opet ukapiram da sam rođena s greškom, da mi fali visina prosečne svadbarske stolice i jedno četiri ruke a da imam višak godina. Nedostatak visine i ruku pokušala da nadomestim ljubimcem. On dva puta ustao i posle rekao – ti, bre, da nađeš neku ženu! Umilno mu saopštila da neću da tražim jerbo sam uspela da nađem muža i da ima da učestvuje u kućnim radnim akcijama inače očas posla skuvam kafu, prilegnem u fotelju i na grudi turim tablu – Protest!

U trenucima kad nije morao da glumi moj nastavak, ljubimac, ljubim ga ja, glumio DJ-a. Ja se raspevala, bi mi lakše ono veranje po zidovima i puzanje po podu kao da me neko nišani iz protivničkog tabora, kad, jednog trenutka zamijetim da mi se plačeeee, sve me neka tuga obuzela, počeše da mi padaju na pamet bivše ljubavi, propuštene ljubavi, more, pade mi na pamet i poneka buduća, sva se isprepadah. Pridignem se onako zamlaćena, rasčupana i zamazana i priupitam – koji ti je đavo, bog te mazo,o’š da se raskukam da da me ne utešiš do Uskrsa?!

Ljubimac me pogleda onako k’o da me nikad nije video, vidim ja prenula sam ga iz neke samohipnoze, napravi dramsku pauzu i s neviđenom tugom u glasu kaže:

Ja sam, bre, bio normalan čovek kad sam tebe upoznao.

Odma’ sam skočila na noge i podsetila ga –  sam ja tebe lepoupozoriladasamteška! rekli mi ljudi!  sam ja tebi leporekladarazmisliš! sam ja tebi leporekladaimaamizanosišmudaukrivinu! takasam!

Navalim s tim – samjatebileporekla, samjatebileporekla, ko nezdrava i k’o da on meni nije rekao ništa. Prikočim, jadna i glasom umilne žene, onako – zavedite ga pa ga oborite – počnem da ređam koje ja stvari u nemogućim uslovima, i u plusu i u minusu činim za njega. Je l’ tako?! Tako je – odgovori ljubimac, osvojen s tri reči. Onda ćuti i nemoj mi zapadaš u depresiju, ide život, nemamo za to vremena. Nastavim sa pentranjem i puzanjem al’ sve bacajući pogled na njega da registrujem kako mu je.

Juče sama u kući. S krpama. I pustila televizor, ‘ajd nek’ vrti on, da ne mislim na ono na šta ne smem.

Čula sam svašta, bolje da vam ne prepričavam inače ćete kao moj ljubimac da razmišljate da l’ da se ubijete ili umijete. Il’ da promenite ženu.

Prednovogodišnja euforija, svi sumiraju rezultate, od ministara do pevačica.

I tako mi u uši upadne reč – negde. Trebala bi da odredi neko nepoznato mesto, jelte, gde-negde. Gde, bre, negde? – negde tamo. Gde, bre? Eeee… jebiga!

Elem, Srbija je negde najuspešnija  u regionu samo se ne vidi. Negde smo pregurali krizu. Negde smo sigurni da ćemo se oporaviti. Negde nije tačno da je vlast obećavala da su oni srednjevekovni alhemičari koji će Srbiju pretvoriti u Švajcarsku. Negde je politika kurva. Negde su mislili da mi nećemo misliti. Negde su sigurni da bog čuva Srbe. I sve tako.

Ja, ne negde, nego u rođenoj kući, s repom na vr’ glave k’o ćubasta kokoška ukapiram da  ’’negde’’ znači – što da se ne zajebavam kad mogu.

Pobesnim i prebacim na Pink. Tu na pet minuta peva neka do tad nerođena zvezda srpskog estradnog neba sve podvriskujući o sečenju vena i davljenju u suzama što je on više ne voli, što voli drugu i te ljubavno patetične fore.

I saznam da:

negde u glavi imaju ideje

negde misle

negde veruju

negde su sigurni

negde su srećni

negde je život lep

negde planiraju decu

i sve tako…

Sva srećna, sređujući kuću i pokušavajući da otkrijem gde je to negde kao da tragam za Atlantidom, skontam da je ’’negde’’ teška filozofija! Mislim, kapiram sve antičke filozofe, sve mi jasno šta su hteli da kažu, ove ne razumem ništa. Znači, ’’negde’’’ je odgovor na sva pitanja.

Negde! Pa ti misli gde. I srećno ti bilo.

I tako…

Stigne moj ljubimac sinoć kući, ja ga na vratima isprepadam – ’de si domaćine! Bacim mu se u zagrljaj i kažem:

Slušaj, da ono tvoje kako si bio normalan dok mene nisi upoznao ne ostane nedorečeno, ja sam ti ljubavi, negde savršena. A negde i nisam.

To ti je to. Moglo je i gore da ti zapadne.

Kuća sređena i svi srećni.

Il’ se prave.