Nek' ide život…

Juče mi je palo na pamet da bih mogla da kupim svećice za tortu, nisam ih duvala sto godina, pa ono… da zažmurim, zamislim želju i ugasim ih dok hor od ljubimca i ljubimice peva ’’Danas nam je divan dan…’’

Ajde, bre, ko da ugasi tolike svećice, reče ljubimac, onda moramo i ventilator da kupimo.

U jeste, kriza je ne možemo toliko da se trošimo.

Onda mi je palo na pamet da mi naprave žurku iznenadjenja, ja kao ne znam pa udjem a oni mi oduzmu pola života kad iskoče iz mraka i arlauknu – Sprajz! – i zapevaju Hepi brrrrzdeej tuuu juuu!

Ljubimac kaže – Ma ’ajde, znaš koju bi ludnicu napravili… Pa jes’ svi bi se bolje proveli od mene kao što inače ide na tim žurkama.

Posle svih divnih ideja koje sam imala svelo se na to da ja njima pravim iznenadjenje, isto kao za njihove rodjendane. Ono kad malo bolje čovek razmisli važno je iznenadjenje a ne čiji je rodjendan.

Pitali me šta ’oću da mi kupe. Ništa. Sve što sam htela ja sam kupila samoj sebi.

Eto, htela sam one lale ali nema ih u Beogradu već danima ni za lek, možeš samo lukovice da kupiš i da ih čuvaš za iduću godinu.

Ispred Narodnog pozorišta možeš da kupiš u svako doba godine šta hoćeš al’ juče nisi mogao. A zapucala samo zbog lala. I onda kupila alternativno cveće. Život je, uopšteno, kad malo bolje i temeljnije razmisliš – alternativa. Što ne bi bilo i cveće…

Danas će mi svi čestitati uz ono – Živa bila, a onog – velika porasla nema. Porasla sam već u nekom prošlo svršenom vremenu.

Futur mi je odavno stigao. Ostao mi je samo prezent – trenuci, trenuci, trenuci… Na sreću pa sam uvek znala da je život sastavljen od trenutaka. I od onih trenutaka koji bi da se zaborave, onih – da sam znala gde ću pasti ja bih sela. Nisam imala pojma pa sam padala, padala, padala, a o saplitanju da ne govorim. Računam i takve trenutke. Jebeš život sastavljen od sedenja i vodjenja računa da ne razbiješ nos. Sve se računa.

A taj nos nema gde nisam gurnula tek da me sutra starost ne pita gde mi je bila mladost. Je l’ to sutra beše…

Danas sam silno želela da onako rodjendanski zamislim neku želju i dunem u te svećice. Dobro, može i bez njih ali ne ide mi.

Sve sam želje ostvarila. I sve snove. Taj luksuz neostvarenih snova i želja nisam sebi dozvojavala čak i onda kad sam lepo videla da to nije to nego, kako rekoh, neka imitacija, alternativa, kukavičje jaje… Posle napraviš veliko spremanje života i duše, baciš višak, manjak sačuvaš. I računaš život…

Imam jednu malu, sasvim malu želju ali ona nije životna nego onako više duševna, da danas sedim u jednom kafani, ma kafančini, u kojoj na stolovima stoje oni zeleno žuti karirani stolnjaci koji se rastežu po krajevima a na njima žute, limene, pepeljare, iščukane, sa tragovima, tuge, derta, sevdaha, čega god… I da mi orkestar Cigana, onih pravih Cigana, koji imaju brkove i zlatne zube peva ovu pesmu. A ja da plačem. I da razbijam čaše mada je to umetnost koju nikad nisam savladala.

I na kraju da pomislim tu želju koja nije životna, koja se ne računa, koja je fiks ideja, budalaština, želja – Aj’ ne seri! –

da se, ako se ikada budem ponovo radjala rodim bez duše.

Nemam pojma gde mi je, ni kako izgleda, znam samo da je imam negde unutra i da mi je čitav život izremetila… pa ako može bez toga.

To jednog dana, Bože, kad budeš imao vremena, koncentriši se na radnju, polako, sa razumevanjem. Nemoj nešto da pobrkaš pa da se rodim bez pameti.

Dotle…

Nek’ ide život!