Pisma čitalaca, ili – moram da se pohvalim

Pre neki dan mi priđe devojka, da me upozna i pohvali me, blog to jest, i ja sam se, kao i uvek u takvim prilikama kada mi neko nepoznat priđe i navali da me hvali, zavezala kao pertla i to u onaj mrtav čvor, ne umem ni da se zahvalim a ni da glumim blogozvedu 🙂 I tako, kaže ne može da pronađe moju knjigu, gde može, ja odgovorim ono o čemu sam i pisala, da pojma nemam i da sa mojom knjigom najverovatnije ljubaviše onaj ko mi je i zaprižio čorbu oko nje. No, pošaljem joj knjigu mejlom i evo:

Draga Mirjana,

Kao što sam vam rekla (v je malo jer će potrajati, pa da me ne remeti u pisanju), htela sam i ranije da vam pišem i kažem koliko sam oduševljena vašim tekstovima i načinom na koji pobeđujete svakodnevnicu, ali mi je draže što sam oklevala i lično vas upoznala. Hvala vam što ste imali poverenja da mi predate svoju knjigu na ovakav način. Pošto sam žena i trenutno virtuelno progovaram, nadam se da vam nijedan san neću srušiti. Ovo samo da biste znali da mi se svidelo jer nisam dovoljno bitna niti kompetentna da bih se u vaše snove petljala. Ako me budete sanjali, to je samo zato što sam dinarski tip. 😉

 

Juče ste rekli da ću je brzo pročitati, ima samo pedesetak strana. Što se mene tiče, znajte da ste vi jedina osoba koja ima pravo da kaže „samo“. Ako li ko drugi to sebi dozvoli, taj nije ništa ni pročitao u svom životu.

 

Juče ste rekli, sad baš ne bih znala da navedem u kom trenutku tačno, „ljudi koji me poznaju“. Ja smatram da vas na neki način poznajem, jer svaka reč koju ste napisali otvorila mi je po jednu od onih vaših fioka.

 

Ta budala od izdavača, u daljem tekstu samo budala, koja je sebi dozvolila da se sa vama posvađa nije imala poslovnu viziju o vama i nije ni naslutila da ćete postati onajatributnakojistealergični bloger (dok žene ne dobiju ono što zaslužuju u ovoj zemlji, a to je poštovanje, odbijam da upražnjavam jezičku kvazi rodnu ravnopravnost, a ne znam ni koja je poenta sem da razne NVO feministkinje mlate pare za kobajagi opšte dobro). Ova knjiga mora da se objavi. Trebaće vam dosta živaca i novaca, ali ona ne sme da čami u budalinom magacinu niti na vašem hard disku. Nudim uslugu besplatnog lektorisanja pod uslovom da me potpišete. 🙂 Tvrdim da će se obe prodavati kao alva. Možda bih samo dodala i nova poglavlja, znate ono „dopunjeno izdanje“ da pokažete još jednom kako se istrajnošću i samopouzdanjem odnose i velike i male pobede. Mislim na poglavlja iz vašeg beogradskog života. Vi ste revolucionar u svom svetu, vetar u leđa u tuđim, kao i mnoge žene koje poznajem lično (a najvažnije su mi baka po majci i majka), ali većina njih nije u elektronskom društvu. Imate Mahlat, imate Tetku, imate prvu knjigu u elektronskom formatu, svim ženama gore pomenutim dugujete papir.

 

Očekivala sam da ćete opisivati celokupan proces „ne znaš ti, kako živimo mi normalni“ od začeća do rođenja, pa me je tok romana iznenadio. Dotakli ste se svega po malo, ali ni za šta nismo uskraćeni. Kako kažete, niste idealni, imate svoje bube i mane, kao što ih i svi imamo, ali ste žena borac. To je ono zbog čega se držim vašeg bloga kao pijan plota, iako ste me par puta iznervirali. Što je potpuno normalno. I potpuno zanemarljivo u odnosu na zadovoljstvo koje mi pričinjavate.

 

Nemam prava niti iskustva kojim mogu da vam pariram da bih sudila i znam, čitajući tekstove, komentare i vaše odgovore da ću dobiti (nadam se) dobre kontra-argumente zbog kojih ću se zamisliti, ali se nadam da mi nećete zameriti na slobodi da iznesem i par zamerki. Znam ja da većeg zla od nas žena nema. Završila sam društveni smer gimnazije, Filološki fakultet, živela dve godine u ženskom domu, pa znam iz iskustva. Ja godinama nisam znala kome sam se dopadala jer nijedna nije htela da mi prenese. Ali vam zameram što sa tolikim žarom posipate žene pepelom jer svim onim ženama koje su vam deo duše odgrizle, a ne za istu ujele, dajete mogućnost da se naslađuju ako se u nekom tekstu prepoznaju, a ja ne vidim zašto bi im to omogućavali. To je prvo. Drugo, ponese vas strast, bes i ogorčenost, čovek ste, pa nehotice upadnete u zamku generalizacije i time se približite onima koje kritikujete. Evo primera. Sve žene sa malim sisama mrze sve žene sa velikim sisama i ljubomorne su na njih. Ja imam male sise, čvrste, gipke i baršunaste, ALI male. I bila sam strašno besna, ogorčena, razočarana i ljubomorna. „Neka ga njima, kad samo sisate voli“ itd, itd. Ali, saživela sam se sa njima, slatke su, moje su, nek su mi žive i zdrave, mora neko i na tate da liči. Naučila sam da istaknem nogu od metar i kusur, parola snađi se. Danas nazrela, mrtva ‘ladna kažem drugaricama, boga mi su te tvoje baš dobre. Kažem nazrela jer ja sa 28 još uvek zrim, svake godine kažem sebi „ala si ti prošle godine bila nezrela“. Zato mi ne zamerite što se izjašnjavam i za ono što niste pitali.

 

Vaša ljubav prema vašoj majci je i unikatna (jer je vaša) i univerzalna jer me uvek podseti koliko volim mog najboljeg i najiskrenijeg prijatelja, moju majku. Pričala sam joj o vama, nego je još lepo vreme pa je mrzi da sedi za kompjuterom kad može da šeta. 🙂

 

Vaša ljubav prema vašoj ćerki je zarazna. Ja imam jak materinski instinkt, volim decu i mislim da je žena najkompletnija kao majka, (imam i većinu uslova za ostvarenje, ali me neka razmišljanja kolebaju, da ne dužim sad, posao, Srbija, nesigurnost), ali potpuno se, dodatno raspilavim kad čitam o tome iz vašeg ugla. Hoću i ja ćerku! 🙂

 

Ja ovo nadugačko i naširoko, rasplinuh se, a vi ako imate vremena bacite pogled.

 

Srdačno, B

Cigani kad su srećni (oprostite dragi Cigani što vas ne nazivam Romima, to ne opisuje vaše lepe duše), kažu – Cveta mi duša!

Eto, cveta mi duša 🙂