Pismeni sastav na temu – Proleće je, sve se budi i cveta

… samo gospodja Mahlat ne može da se sastavi sa razumom.

Od kako je počelo ništa ne razumem. Probudim se ujutru i znam da sam budna al’ lepo vidim da mi mozak spava, ništa ne razumem, ni najobičnije stvari. Funkcionišem po navici i to traje sve dok ne počne da se smrkava. Onda kao nešto proradim al’ ljubimac je već dovoljno izbezumljen što je sve morao da mi ponovi bar dva puta, bračna komunikacija nam je nikakva.

Ispod mog prozora cveta drvo s tendencijom da me udavi dok ne precveta. Kijam na normu i plačem taman kao da seckam luk. Od svega toga ne čujem baš najbolje a glas mi je kao da sam Terminator, ko god me pozove prenerazi se – Šta ti je? – ništa, valjda ću da procvetam a ne znam kako se to radi pa usput i mutiram.

Prošle godine sam posle tog dugog mučenja da procvetam pa da neko počne da me oprašuje dobila neki lek koji je trebao da deluje umirujuće na moj organizam, to jest da moj organizam nauči da se pravi blesav što je proleće. Taj lek je uglavnom radio na tome da me natera da zaboravim da živim. Ono što piše u uputstvu da ne vozite i upravljate dizalicama i bagerima jerbo lek ima sedativno dejstvo i može da vam pobrka lončiće u glavi, nije ništa. Popiješ i zaspiš gde si se naš’o. Kad se probudiš pojma nemaš odakle si, kad si zaspao, ni koji je dan al’ isto slinav. Ako vam tako nešto prepišu, istuširajte se, lezite, pokrijte do brade pa tek onda popijte tabletu. Sve ostalo je rizično.

Uz sve to, budim se sa glavoboljom i počnem da kukam još u krevetu. Pritisak imam u tragovima, osećam se ko leptirić, podjem na jednu stranu a završim na drugoj. Ljubimac kaže da planiram suprotno od onoga što hoću, garant’ uspeva.

Prošetah po blogovima, vidim nisam jedina koju je proleće udarilo u glavu, imaš svašta da pročitaš, nekoga udario PMS, nekoga drugi ljudi, nekoga ‘’narod zna šta voli’’, nisam najgora. Ja se do’vatila bombardovanja, jebalo me bombardovanje, d’ izvinete, i u tom posetih gospodju Šaputalicu koja uvek na moje raspoloženje deluje k’o eliksir za sve namene, ono leči upalu grla a i šuljeve. Šta ću, odma mi proradio spisak strasti, što javnih što skrivenih, pa da pridodam.

Što se muškog dupeta u farmericama tiće negujemo istu strast, jes da je gdja Šaptava u te farmerice ugurala žensko dupe al’ nema veze, dupe je dupe u dobrim farmericama.

Parfem ovaj a o d toalet ova. Jedno dva’es’ pet godina. To ovde da pronadješ ima noge da polomiš i izbezumiš svaku prodavačicu u svakoj parfimeriji al’ kod mene to već svi znaju pa ko god negde naleti kupi mi. Skoro stigla sa sve kupkom.

Nego da se vratim na muškarce, ja sam starovremska žena pa bi da mi ono muško dupe u farmericama bude i boso pride, odma’ mi prorade hormoni i da na nogama nosi ovo. A niko više ne nosi. Meni to seksiii, nevidjeno, sve patim i zevam muškarcima u stopala neće li neki da vrati brodarice u modu, mislim kad se vraća ženska moda može malo i muška.

I jelte, kad upecaš muško sa dobrim dupetom u dobrim farmericama i sa brodaricama mnogo bi lepo bilo da on dooobro miriše a i da jaše i nekog dobrog konja. Odvedeš ga na piće i zaprosiš. Ako neće, vežeš i vodiš kući. Il’ ga napiješ, nateraš da kaže ’’da’’ i posle ga ubediš da trezan misli ono što pijan govori.

I kad sam kod tog napijanja, apsolutni favorit su mi vina iz Malog podruma Radovanović ako ih niste probali obavezno probajte, nema onoga ko posle ovog vina ne kaže -’oću.  I nemojte kao ja, ja zapnem za belo, muškarci se pale na crno, potpuno su ubedjeni da žene treba da piju crno, videli valjda na reklamama,  ono vatra u kaminu, odran medved i crno vino u čašama dok naplju veje sneg,  pa se obično preganjamo u startu šta je bolje, dakle ja se prvo raspravljam pa posle zaboravim da prosim. Il’ pobesnim i zaprosim samu sebe po ko zna koji put i srećna odem na spavanje.  Kajem se sutradan – glupačo jedna, kratak život, jebalo te vino!

Što se cigara tiče, neću kažem ništa jerbo ja kao imam svoj izbor al’ kad ostanem bez cigara pušila bi i svilu od kukuruza zavijenu u novinsku hartiju.

Nego muškarci…

Ja kao volim plave muškarce, okrećem se za njima na ulici, još kad su belotrebi, skoro providni, odma’ zamišljam pusto ostrvo. I ništa. Svi mi bili crni, ziftosani. Jednom sam bila na korak da u’vatim jednog i izmak’o mi. Ne mogu da mi se zapate plavi pa to ti je.

Pa htedoh da zamolim ako neko ima nekog plavog višak neka ga pošalje, nije lepo da imam neispunjene snove. Uredno vraćam, doduše malo amortizovanog al’ šta ću.

Nemoj samo da bude neki glumac, prekookenski, ‘oću nešto od krvi i mesa, što može da se dotakne i proba.

Unapred hvala.

Ako ovaj post nestane to znači da je u njega uleteo ljubimac, vrisnuo – sa’ću ti ja dam plave i napravio mi monokl.

Stoga molim da isporuka bude hitna.

Ako ljubimac provali vadiću se na proleće.