Putuj Selma

Okrati ja ovo!

I tako kad god treba da donesem neku odluku. Sve se preslišavam – triput meri jednom seci, triput meri jednom seci, nemoj da se zezneš, četvoro oči otvori, sve uši načulji i drž’ se dupetom uza zid, nemoj posle kosu s glave da čupaš, ako vidiš da ćeš da padneš ti sedi, budi pametna, nemoj posle u starosti da se pitaš ’de ti bila pamet, pazi, pazi pazi…

Pazim i recnem, kako recnem tako vidim da sam se zajebala da nisam mogla crnje. Počnem sumanuto nešto da krpim pa zaključim da kad recneš dupe uši ne možeš da napraviš, tešim se – ma nema veze, ovaj voz otiš’o, naići će neki drugi, dreždim, dreždim i ukapiram da je voz negde skrenuo s koloseka i da se na mom neće skorije pojaviti. A i ako se bude pojavo meni će u tom trenutku garantovano da se piški pa dok se ja dovedem u red voz će da ode, nije lepo sa smaknutim gaćama da trčiš za vozom dok svi putnici i Selma zevaju šta se dešava na stanici. Sve što stignem je da mahnem Selmi i viknem – aj’, majke ti, ne naginji se, vidi kako sam ja prošla.

Kad god sam se prekrstila i pomislila – aj, bože, pomozi, bog bio zauzet, ja presekla bez njega k’o sama sebi da sam dušmanin. Bog dok se osvrne ja zasrala, ne može da me povadi.

Večeras gde god sam krenula neka vizna euforija pa mi pade na pamet ono šta bi bilo da je bilo ko što nije.

Sve što sam planirala da uradim nije da nisam al’ sam sve uradila naopako, prvo ono što sam rekla da ću poslednje a prvo još nisam uradila.

Prelazila sam neke granice i neka mora kad me niko nije terao i vraćala se istim putevima kad me niko nije zvao da se vratim.

Radila sam kao čistačica, šankerica, konobarica, krupije, sekretarica, prevodilac, korektor, špediter, gazdarica i onda rešila da se penzionišem i uživam u čarima bračnog života, ono kao muž radi a ja idem na jogu i kurs ikebane. ’Oćeš djavola, ubrzo je počelo da me svrbi dupe.

I još me svrbi. Ne ide da u četres i nešto hočeš da živiš kao da imaš sedamdeset a voliš sve što vole mladi kao da imaš dva’es’ tri.

Mom milom Čedu (čedo avanzovalo u Čedu), ćerki ljubimici, sam omogućila sve što je bilo moguće u nemogućim uslovima, i više od toga, vodjena strašnom grižom savesti kao da sam ja za nešto kriva.

Kad god sam zacvilela ona se čudila – u, za šta se ti sekiraš, pošto  Čedu još ništa nije mlelo u životu, umesto nje mlelo je mene, kad je trebalo da se čeka čekala sam ja, ja se gurala, svadjala, podupirala, snalazila, zvezde s neba skidala, od jednog pravila tri, ’ladno mogu da se upišem medju madjioničare – očas posla iz praznog šešira izvučem nešto da se i sama zaprepastim.

Milion puta sam se osećala zaglavljenom ovde gde jesam. A ništa mi nije falilo. Kao. Sem možda da malo manje mislim i da ne moram da smišljam. Jer kako god sam smislila mislila sam da sam mogla bolje a za to su bili potrebni uslovi, ono jebeš talenat, to je samo pola posla.

Nisam nezadovoljna koliko bih mogla da budem.

Samo noćas razmišljam da li sam jedna od onih – sve što sam imala to sam željela ili sve što sam željela to sam imala. Malo je glupo kad se pitaš.

I zato, kad bi mi ljubimica rekla da želi da ode samo bih joj mahnula – putuj, Selma…

Ovde se nikad ne zna.

Bar ćeš znati da si probala a ja bih volela da ovde bude da nikad ne poželiš da probaš. Sem da prošetaš.

I nema ovo nikakve veze sa vizama, putovalo se i ovako.

Ima veze sa dvadesetak godina tokom kojih su me ubedjivali da jeste ono što nije, da nije normalno ono što jeste i obratno, da treba da se borim za ono što su drugi izgubili, da se ponosim stvarima kojih se stidim, da ne sanjam, da se osećam prazno, da verujem u bolje sutra kao da je ovde bilo zabranjeno imati jedno obično danas.

To je ono što moje dete ne sme da oseti – da stoji i čeka svoj život uhvaćena u zamku tudjih grešaka.

Dok vozovi prolaze.

Ja to ne mogu da zaboravim.

Jer danas nisam sigurna da sam imala što sam želela ili želela što sam imala, kako rekoh…

Čovek se tako brzo navikne, sam sebi počne da dobacuje pojaseve za spasavanje a pojma nema da li se spasao ili je to samo iluzija.

Godine sam potrošila razmišljajući o One Way Ticket a da u stvari uopšte nisam htela da odem.

A to je već gubitak.