Sela i razbolela se

Samo da vas izvestim, izadjoh pre dva dana da iskoristim ovo Miholjsko leto i šetajući osetim kako mi nisu sve koze na broju. Aj’ ti, Mahlat, kući, sa’ ćeš se razboliš. Došla kući sela i razbolela se.

U roku od dva sata sam plakala, kašljala, kijala i dobila temperaturu. Kihnula sam toliko puta da sam mislila – kihnem li još jedanput nisam sigurna da će duša u meni da ostane. Dok je ljubimac stigao sa posla od silnog kašlja sam zvučala kao foka u doba parenja. Da ne poveruješ, osećala sam se kao da me nije osvojio običan virus nego kompletna vojska za opsadu Lenjingrada.

Najgore od svega – od suza ne vidiš, od kijanja ne čuješ, od kašljanja o’š da umreš, nema predaha. Dizah belu zastavu, aj’ polako, evo prilegla sam, ne branim se, mož’ to malo sporije, stvarno ću d’ izda’nem.

Konzilijum u sastavu ćerka ljubimica i muž ljubimac se sastali u kuhinji, van mog domašaja i valjda doneli odluku da sa mnom treba postupati isto kao što ja postupam sa njima kad ih opsedaju virusi, to jest, kako sam postupala prethodne dve nedelje kad je kapitulirala ona pa on.

Kad su i oni počeli invaziju na mene shvatih da sam ja u zdravom stanju jedan običan tiranin i da će mi sad pokazati kako je to biti bolestan. Kljukaše me k’o pile pred klanje – fervex, čaj, strepsil, supica, čaj, limunada, čaj, kivi, pa sve od početka, tim redom. Osećam pripada mi muka, da me protreseš sve bi iz mene pokuljalo napolje. I počnem da kukam. Tako saznam i da sam neodgovorno i nedokazano biće kao da nemam ovolike godine nego, brat bratu, tri a i da sam razmažena.

Onda je ljubimac izneo konzilijarnu odluku – sad da zaspiš. Kako, bre, da zaspim? Na silu, kaže ljubimac, od sna se raste a i ozdravićeš. Rekli mu kad je bio mali. Ko je pokušavao da zaspi dok kašlje kao foka, kija kao da je alergičan na vazduh i plače ko na normu zna da je nemoguće. Taman se umirim nešto me spopadne.

I taman kad sam se umirila jer su valjda svi oni virusi u meni bili dodro omamljeni počne da trese i krca. Tako bolesna sam oborila rekord u troskoku do ljubimice u blaženom snu samo što nije imalo nikoga da zabeleži. Obadasmo se dve sekunde jedni oko drugih, ‘oćemo napolje, nećemo, mislim se vi idite ja nemam snage. Uto se ljubimac seti da možda i nije bio zemljotres da ja možda haluciniram a da su njih dvoje iscrpljeni trčkaranjem oko mene i uključi televizor, računa čovek sa’ će javni servis ili neki od zabavnih da ga obavesti gde je drmalo. Na svim programima sreća i radost, zaključi ljubimac da smo ipak halucinirali.

Pogledam ga belo, dopuzim do kompjutera, otvorim Twitter i kažem – pogledaj, bre, jeste bio #zemljotres. Posle pola sata su nas obavestili i zvanično, na javnom servisu, nešto kao – Poštovani uspaničeni gledaoci, bio je zemljotres, gde obavestićemo vas čim saznamo. U eri moderne tehnologije za to im je trebao otprilike jedan sat. Sajt seizmološkog zavoda pao, normalno, ovde svi sajtovi padaju kad nagrne narod.

I tako, njih dvoje se vrate da spavaju, ljubimac i meni naredi ono spavanje na silu al’ ja već izbezumljena sednem da čekam izveštaje i u medjuvremenu pročitam kako je naš narod doživeo zemljotres. Kao božiju kaznu, kako bi inače.

Ako se niste bavili time – šta mislite zašto je Srbiju pogodio ničim izazvan zemljotres, da vas obavestim – nije ničim izazvan. Postoji nekoliko teorija:

– poskupelo je grejanje
– starac Fočo se na nekoga naljutio
– loše su odglumili poteru za Mladićem a i da su bolje sramota je
– biće skoro propast sveta.

Dignem ruke i posvetim se gledanju televizora u nadi da će me uspavati i samo sam se izbezumila, sve vesti su u domenu naučne fantastike sa odgovarajućom propratnom muzikom. Oko zemljotresa i dalje nisu imali precizne informacije o epicentru, to je ovde ipak fantastika. A i bili iznenadjeni isto kao putari u decembru.

Iskoristih mali predah virusa da ovo napišem. Temperatura ne spada, dišem na škrge, kako neko pomene čaj meni se okrene želudac.

Inače, da znate, u ponedeljak će biti održana svečana smotra komunalnih policajaca odakle će da se razmile medju nas, ne znam da l’ u uniformama ili kamuflirani kao kontrolori.

’’Njihov posao će biti uvođenje i kontrola komunalnog reda u najrazličitijim oblastima, od čistoće na ulicama, parkovima, pijacama i grobljima, preko sprečavanja prljanja i oštećivanja gradskog mobilijara, ostavljanja otpada i sprečavanja prosjačenja, do kontrole uklanjanja snega i leda…’’ Normalno, gde nema svesti i dobre volje radi zakon.

Nadrljali su oni koji puše na ulici, pljuju, istresaju noseve, ne počiste kaku za svojom kucom i bacaju šta stignu i gde stignu. Komunalni policajci imaju ovlašćenja da vas, pošto vam ispred nosa postave znak ’’Stop, komunalna policija’’, legitimišu, pretresu, ’’oduzmu vam predmete’’, valjda nos ako ste istresli nos, ne znam šta bi drugo, ili kucu sa sve dokazom, nose sa sobom pendreke i lisice i imaju ovlašćenje da vas privedu, biju po bubrezima il’ tom palicom il’ da dejstvuju nekom drugom fizičkom silom. Zavisi koliko ih iznervirate što moraju da rade i što ste njihov Beograd došli da prljate.

I sad, bez obzira što sam bila pristalica komunalne policije, ne znam zašto je ovo komunalna policija kad imaju ovlašćenja da na ljudima primenjuju fizičku silu i kad su opremljeni lisicama i pendrecima. Za pištolje ne znam, mož biti da imaju i to. Kako pročitah ’’komunalna policija praktično preuzima poslove iz delokruga svih postojećih inspekcija. Te inspekcije nisu ukinuli, one ostaju da vode statistiku a i radi mita. ’De mito da ukinemo.

Pamet u glavu. Ne nosite pištolje jerbo ako pljunete nasred ulice možete da nadrljate, komunalni policajci nose i detektore za metal, ima da ga detektuju, da vas skidaju do gole kože pa vi vidite. Posle dok vi dokažete da ste samo pljunuli pojeo vuk magarca, već nemate bubreg a imate traumu.

Tol’ko.

Odoh i dalje da budem bolesna.