I tako ponekad, uz sav optimizam, upadnem u bedak

I ne umem da izadjem.

I par dana provedem plačući što sija sunce, pada kiša, što me vole, što me neko popreko pogledao, što nisam rodila bar još dvoje dece, što nisam ostala tamo gde sam trebala da ostanem, što je moj muž ljubimac takav kakav jeste (razneženo plakanje), što sam verovala, što i dalje verujem a vidim da je uzaludno.

Nisam u PMS-u. Mislim, nisam ni kad jesam.

Imam 47 godina. Tako piše u ličnoj karti.

Je l’ mnogo?

Biće da jeste. Uglavnom me, kad pokažem da još puno toga očekujem od života, gledaju kao da nisam normalna. Misle, valjda, da mi je vreme da dignem jedan spomenik i na njemu napišem ono ‘’sebi za života’’, da pustim brkove, zapalim jednu i sednem ispod kruške gde ću da čekam da smrt dodje po mene.

To što je meni nevažno što imam tih 47, što živim isto kao kad sam imala 25 ili 30, što se ne prilagodjavam godinama nego njih prilagodjavam sebi je u ovom izopačenom društvu nepristojno.

Već sam pričala, pre četiri godine sam potpuno promenila grad, način života, okruženje, sve. Imam intimno sredjen život. Društveno i poslovno je potpuno haotičan. Još uvek nemam sa kim da popijem kafu a piti ga samo sa mužem koliko god da ga voliš postane nezdravo. Za oboje. Nemam čak ni koga da ogovaram.

Kad sam se udala palo mi je na pamet kako sam postala društveno prihvatljiva, kako će mnogi prestati da me tretiraju kao niže biće, svi oni kojima nisam uspela da objasnim da moje dete i ja činimo porodicu. Nije to to. Najglavniji elemenat nedostaje. Sad kad ga imam izložena sam još većoj disriminaciji koja i meni i ljubimcu smeta koliko god da se pravimo blesavi a u kojoj sam ja aždaja a on kreten. Ili, preciznije rečeno, ja matora kurva a on biće sa pilećim mozgom čim je izabrao mene. Ako niste izloženi takvim stvarima ne možete ni da shvatite – sedimo u restoranu a žena za stolom do našeg jasno i vrlo glasno izgovori: ’’Kako je nije sramota, vidi koliko je starija od njega.’’ Ljubimac obično zamoli da brojim do deset, ja krenem ali negde kod tri zaboravim koji je sledeći broj i počnem da bljujem vatru. Bezobrazno. Da me nije sramota. I da se, zamisli tragedije, gologuza švrćkam ispred njega a i seksualno ga iskorišćavam. Al’ presedne mi ručak. Da je neko drugo vreme najverovatnije bi me spalili. Ili bih nosila slovo srama a, majke mi, videla sam mnogo veće sramote nego što je naših 11 godina razlike.

Od velike porodice čije prezime nosim smo još uvek odbačeni, dok smo mi mislili da vreme leči sve i da će ozdraviti od našeg braka oni su smišljali nove taktike, nove smicalice, nova bajanja i bacanja čini, nova spašavanja. Najnovije je da bi ljubimac dragovoljno, ako shvata da ima problem, trebao da ode kod nekoga na razgovor. Ako ne shvata mogu oni i vezanog da ga odvedu.

Onda ga još nežnije volim i još mi se više plače. Da dočaram kako se on oseća ne mogu. Ne umem.

Mrze me oni koji mi ni oči nisu videli. Ni toliko ljubavi prema svom sinu nemaju da bar podnesu činjenicu da postojim. Ponekad mi se vrišti.

Da bi izdržao jedan četvorogodišnji pritisak treba da imaš debele živce. I sva ta ranjavanja… I mene stvarno baš briga, ne moram nikada da ih vidim. Ali moj muž nezamislivo pati i ja znam da bismo bili mnogo srećniji da on nema taj pritisak. Svi moji pokušaji da njihovi odnosi budu koliko toliko normalni padaju u vodu. On spava sa mnom, jede sa mnom, valjda i miriše na mene, neće ga takvog i spremni su da čekaju da se opameti dok neko stvarno ne umre. Kakvo traćenje života… i kakve nepopraljive životne greške…

I onda ja. Sa tim svojim godinama koju niko neće. Nepristojno stara koja bi nešto da radi. Kojoj umeju da kažu – imate previše iskustva – od čega se osećam kao da su mi rekli: Znate šta, vama rastu rogovi a mi nismo planirali rogate, mi bi nešto mlado i sisato, bez pameti, slobodno, ne treba nama radnik nego igračka. Mi bismo, znate, nekoga koga ćemo mi učiti da bude glup, snishodljiv, politički i društveno korektan u najnekorektnijim vremenskim uslovima, nekoga ko će u nas gledati kao u boga a ne kao što nas Vi posmatrate kao sebi ravne.

Nemate pojma šta sve umem da radim i u čemu sam jako dobra. Ne vredi. Mogu ja da mislim da sam u najboljim i vrlo produktivnim godinama, to je moj subjektivni osećaj.

Kad skupim svu tu diskriminaciju, samo ako dozovlim sebi pet minuta čudjenja upadam u taj bedak iz koga ne umem pa ne znam šta da mi radiš.

Ima, Mahlat, da umreš. Dosta ti je bilo.

Pade mi na pamet da ljudi, to jest, žene, vrlo čudnim putevima dolaze do posla, čitala ja, sve neki slučajni susreti na aerodromima, u avionima, tokom akva aerobika, sve tako nešto, i pade mi na pamet da se napućim, uslikam u ogledalu dok se ispred mene smeše četkice za zube, videla sam da su te fotke ekstra popularne na društvenim mrežama, možda i ja nekome zapadnem za oko. Kako sam ispala vidi se iz priložene slike. A i prerasla sam te bajke, još sam na nivou braće Grim.

Šta htedoh… uz sve ono što radim u toku dana potrebno mi je da budem angažovana sa obavezom. Osećam se beskorisnom i prilično jadnom. Samtajm.

Ne nadjem li uskoro neki posao poludeću. Najozbiljnije.

Još uvek sam prijavljena na sve one najbolje sajtove i još uvek dobijam one kretenske ponude – devojka na rolerima, armirač betona, telefonska dahtalica, vozač viljuškare. Dobila sam i jednu za posao kamermana. Al’ nisam kamerman!

Ne stajem. Ni danju ni noću. Samo to nije to. Uglavnom je izmedju četiri zida.

Nedostaju mi ljudi, razmena mišljenja, umor, zadovoljstvo, kašnjenje, nerviranje, mnogo toga.

Kavez i kad je zlatan ostaje samo kavez.

Vrištim.