Slava, vermut, botoks, glavobolja, ma ima šta 'oćeš! Sve lud do ludog!

Htedoh da skupim utiske pa da vam pišem al’ njih je teško pokupiti.

Kad sam bila mala imala sam problem sa piškenjem. Mislim, kad god smo negde putovali ja nisam mogla da piškim. Onda oni stanu uz neku šumu, održe mi predavanje kako nema šanse da me neko vidi i pošalju me u tu šumu. Ja udjem, okrenem se, osmotrim situaciju, kola se vide, ja nastavim. I tako sam ulazila u šumu, ulazila sve dok se kola vide u veličini dečijeg autića, sva istraumirana da će me neko videti, par puta me tražili po šumama. Posle je bilo, kad god krenemo na neki put – Jesi piškila? – Jesam! – sledeći put možeš da piškiš kad stignemo na cilj! Kakve veze ovo ima sa slavom videćete.

Elem, ja il’ sam kreten, il’ se ne uklapam, il’ sam baksuz, il’ sitničar, nešto jeste. U petak čekrkom izvučem ljubimca iz kreveta da odemo u crkvu i zapalimo sveće, da se malo dodvorim bogu za sve ono što mi pada na pamet. Mi tamo, ja sa ladnom trajnom tj. šam rolnama oko glave po ideji ćerke ljubimice ’’kad može Seka Aleksić možeš i ti’’, kad neki čovek usisava nekim usisivačem liči na ono što skuplja prašinu po ulicama. Ja stala i fiksiram ga pogledom kita ubice, on isključi ono i pita je l’ nešto nije u redu. Ja kažem – pa nije, došla sam da pričam sa bogom a ti usisavaš, konju jedan, šta ću da čujem od onoga što mi bude pričao!!! U’vatim ljubimca za ruku i odem. Rek’o da nikad više neće da ide sa mnom u crkvu.

Tog dana sam dobila mali milion poruka sa željama da slavim jedno sto godina od čega sam se u startu istraumirala, što je mnogo, mnogo je!

Mojima javila da sutradan dodju malo ranije da se ispričamo.

Ujutru ljubimicu ispratili put Kopaonika. Krenuli u 08:00.

Moji, koji su trebali da dodju malo ranije od svih gostiju koji su pozvani u 16 sati stigli u 10. Umal’ me kap nije udarila. Šta smo imali da ispričamo ispričasmo za nekih pola sata, posle smo se gledali i nervirali jedni druge.

Ljubimica javila da ne zna gde je i da joj se piški. Odma’ me uhvatila muka.

Onda se ja setila da nismo kupili Vermut za moju sestru, poslala ljubimca da ga kupi, on otiš’o i platio ga 1 200 dinara. Naredna dva sata sam ga mrzela. I sestru.

Kuma i sestra se u neko doba javile da su u Beogradu i da nigde ne vide moju zgradu. Inače, zgradu su tražile na Konjarniku a ja živim na Banjici. Ljubimac ih telefonski navodio i prekinuo vezu kad su počele da vrište da vide zgradu. Ulaz nisu mogleda ubodu pa je morao da sidje. Njima se smeškao, mene mrko posmatrao.

Uto su stigli i ostali pa smo se malo sudarali po stanu dok se nisu smestili.

Sestra više ne pije Vermut, kaže u životnoj joj fazi kad joj treba nešto jače, Vermut je prevazišla. Narednih pola sata sam mrzela sebe što sad ne znam šta ću sa onim Vermutom.

Ono što sam spremila su pohvalili al’ su mi zamerili što nemam ključ na vratima od wc-a.

Ljubimica opet javila da još nisu stigli i da će da se upiški.

Onda su stigli kumovi koje mi je ljubimac doneo u miraz. Sa dva deteta akrepa, totalno neučovečena, neprekidno im se na smenu, piški, kaki i povraća. Kuma došla i sa glavoboljom. Tražila da ugasimo svetlo a uključimo lampe i da smanjimo muziku. Ljubimac me pogledao k’o da se ukakio i smanjio. Ja sačekala diplomatskih pet minuta pa pojačala. Narednih pola sata smo smanjivali i pojačavali a ja kad god sam prošla pored ljubimca siktala – Jebala te ova ovca, da mi je više ne zoveš!

Ljubimica javila da vozač autobusa ni sanjao nije da na Kopaoniku ima snega pa čekaju da promeni gume a da će ona definitivno da se upiški.

Razbila sam dve čaše i rešila da nešto drmnem pa nastavila sa onom Belom osom. Posle tri mi se jebalo za kuminu glavobolju a ljubimca sam proglasila za svog ličnog disk džokeja.

Ljubimica javila da su stigli i da je najzad piškila. Posle 11 sati. ’Ladno je mogla da stigne u Austriju na skijanje.

U neko doba su počeli da odlaze. Sestru i moju kumu, onu normalnu, smo navodili do Bubanj potoka, odatle znaju.

Onu sa glavoboljom sam ispratila sa smeškom u sebi joj želeći da mi nikad više ne dodje. I misleći da je krava!

Smandrljala po kući i legla. Probudila se luda i živčana u četiri ujutru. Brojala ovce bezuspešno pa ustala da sredjujem kuću.

Kad se ljubimac probudio bilo k’o da ništa nije bilo.

Ja svečano postavila sto, ceo dan smo prilazili, jeli i odlazili. I ogovarali kumu s glavoboljom. Utvrdili smo da veze nemam koliko hrane treba za petnaestak ljudi. Zato oboje danas imamo po jedno dva kila više.

Ljubimica juče stigla. Sve vreme joj se piškilo, živce mi pokidala.

Sledeće godine uopšte neću da zovem one koje kao moram da zovem.

Hrane još ima.

Od samog pogleda mi muka.

Zaboravih, tema slave bili silikoni i botoks. Kako stigosmo do toga pojma nemam, samo što se ne pobismo.

U stvari, počelo je tako što je moja sestra saopštila da je moj drug a njen kolega, plastičar ubrizgao sebi botoks u lice i da super izgleda. Ona to sa medicinske strane gledišta. Ja sa moje strane rekla da je pizda.

Onda moja kuma, takodje dr rekla da ne serem nego da zovem čoveka da mu kažem kako sam čula da super izgleda, da mu se udvaram u slučaju da rečim da mi sredjuje sise. Onda ja rekla da neću da sredjujem sise a naročito ne kod budale. Onda smo se malo raspravljali oko sisa, sile gravitacije i uloge sisa u životu prosečne srpske žene.

Ljubimac rek’o da mojim sisama ništa ne fali.

Sestra i kuma prošaputale – Jebo te, blago tebi, šta mu radiš.

Ma, ništa, kažem ja, ljubimac je po onom sistemu – sve što sam željela to sam imala, sve što sam imala to sam željela. Šta će čovek.

Eto.

Znam da nisam smela da mrzim kumu dobijenu u miraz, ni da se nerviram oko Vermuta, ni da pričam o sisama, nije lepo kad je slava al’ šta ću. Nametnulo se.

Sa’će Nova godina. Nit’ ću negde da idem nit’ ću nekog da primam.

Cveće mi kupio ljubimac što sam mu dobra domAćicA 🙂

Suske, evo aranžmana da ga bolje vidiš, to ja povremeno lečim živce 🙂