Šta to jedemo u McDonald’s restoranima?

Ovaj tekst čitate na sopstvenu odgovornost.

Ja sam vam od onih koji ne jedu u Meku, za razliku od mog muža koji bi tamo kampovao. I umela sam da zvocam, ’de ima ručak bez čaše vina, pa cigarete zadovoljstva posle jela, što je mom mužu svejedno jer on radi na Coca-Colu, sve mu potaman.

Krajem prošlog meseca dobijem poziv da sa grupom novinara posetim fabriku u kojoj se prave burgeri i pileći medaljoni za McDonald’s restorane. I tako smo se uputili na put dug preko 800 kilometara, u Ens, gradić u Gornjoj Austriji, odakle se vrši isporuka u Mekove restorane širom Evrope, pa i kod nas. Da ne bude zabune, u Evropi smo.

Put je podrazumevao da sva tri dana u Srbiji, Mađarskoj i Austriji jedemo isključivo u Mekovim restoranima, da uporedimo njihovo i naše, što me u startu bacilo u očaj, da jedem samo Big Mac-ove, nema šanse! Međutim… jedoh ja i to sa zadovoljstvom, i bih sita, ne krizirah, i tek na tom putu saznadoh koliko je raznolik meni u Meku i da tri dana možeš da jedeš a da ne pojedeš isto, i da je preukusno, jedino mi je za kompletan obrok falila supa.

Da vam odmah napravim poređenje Mekovih restorana u Srbiji, Mađarskoj i Austriji. Nema poređenja. Odnosno, nema razlike, kako kod njih, tako kod nas, sem što je u Mađarskoj bila u toku promocija pite sa vanil kremom i malinama nad kojom sam uzdisala i izjavljivala joj ljubav, sve ostalo je apsolutno isto, meni, kvalitet, higijena.

I tako smo stigli u Ens, odnosno u fabriku OSI Food Solutions, u kojoj se proizvode burgeri, toliko drugačiji od svake druge pljeskavice koju pojedete bilo gde, da mora da nešto stavljaju unutra kako bi joj poboljšali ukus, šapuće se i priča već godinama.

Da bismo ušli u pogon za proizvodnju, obukli su nas kao da će nas lansirati na Mars, slično kao kad posećujete bilo koju fabriku koja proizvodi hranu, s tim što su ovde malo stroži uslovi, nema šminke, nema parfema, dezodoransa, veštačkih noktiju, trepavica, svega što bi eventualno moglo da otpadne, izgledali smo ovako –

A onda je, rečnikom srpskih novinara, usledio šok, ono što sam doživela nisam očekivala 🙂

Burgeri se prave od čistog mesa i samo mesa. Ne dodaje im se čak ni so! Proces proizvodnje je toliko jednostavan i tajna tog Mek ukusa leži isključivo u mesu.

Kada stigne u fabriku, meso se ručno pregleda da slučajno nije ostao neki deo kosti. Odatle ide u mašinu koja ga secka na komadiće 1 x 1 cm pa u mašinu za mlevenje koja ga samelje na debljinu špageta, odatle na traku gde se formiraju burgeri, sve to traje petnaestak minuta, a izgleda ovako –

Dakle, ovde mi se mit raspršio u paramparčad, nema tajne, nema prevare, samo meso. Ovako oblikovani burgeri se brzinski zamrzavaju, prolaze kroz detektor za metal i pakuju u kutije –

Za sva Mekova tržišta u Evropi, kojih je 14, identična su pakovanja, kad se desi da burgere moraju da usmere sa jednog tržišta na drugo, nemaju problem prepakivanja ili nečeg sličnog. U Srbiju ne stiže ništa ni gore ni bolje nego na ostala tržišta.

A sad pileći McNuggets, pileći burgeri, ili medaljoni, kako god da ih zovete. Pogledajte šta se koristi od pilećeg mesa, to i samo to. Za razliku od goveđeg mesa, pileće se blago termički obrađuje zbog veće osetljivosti mesa, postupak je skoro isti, počevši od ručnog pregleda tokom koje se skidaju eventualne zaostale  kosti i žilice –

To vam je to.

Bila sam  jedna od onih koja se čudila roditeljima koji decu hrane u Meku, a kao što znate, u Meku stalno kuva od sitne, malo veće i velike dece, jao, što mu ne skuva nešto, ko zna šta jede, živ sam čovek, jelte, i ja sam podložna teorijama zavere, kao i svaki prosečan Srbin.

Što se ostalih dodataka tiče, Mek sarađuje sa domaćim proizvođačima, tako da budite sigurni da jedete domaće, ako vam je do toga uopšte stalo, jaja dobavlja od Mikros Uniona iz Beograda, zemičke, za čiji recept bih menjala sve svoje tajne iz kuhinje, se proizvode u Žitobanu u Zrenjaninu, mleko stiže iz Imleka, prelivi iz Desinga iz Knjaževca, a salate iz Salat centra iz Beograda.

I na kraju, ako niste ukapirali zašto Mekovi burgeri imaju tako neodoljiv ukus, pored toga što se radi o čistom  mesu, oni se u restoranima peku na roštiljima u obliku presa, istovremeno sa obe strane, tek posle pečenja im se dodaju so i biber.

Sa ovom slatkom ekipom za vas putovala i prejedala se Mahlat, blogerka ovdašnja.

Odgovaram na sva pitanja.

Fotografije iz fabrike – Vladimir Anastasijević, profesionalni fotograf koji je putovao sa nama.