Home / Mahlat na sto načina / Stidim se pred njom što sam deo naroda koji ni u čemu nije uspeo

Stidim se pred njom što sam deo naroda koji ni u čemu nije uspeo

Foto: http://www.ogginotizie.it

Tog devetog marta, moja ćerka koja je još mirisala na mleko, ležala je u krevecu, mislila sam da već spava, dok sam ja gledala kako se u Beogradu dešava istorija. U Radosnicu sam upisivala prve  pesmice od jednog stiha koje je naučila.

Odjednom je skočila, na obe ruke pokazala tri prsta i počela da viče – Srubija, Srubija…

Samo par sati pre toga, učila sam je pesmicu Brane Crnčevića, i danas je obe znamo napamet:

Mesec obuko čizmice žute,

oblaci obukli plave kapute

pa cele noći nebom jezde.

A jedno meče več treče veče,

neće da spava. Gleda u zvezde.

Tog trenutka nisam ni sanjala šta će značiti nacionalna obnova države, promena sistema, demokratizacija društva, i koliko će nas sve to koštati.

Vrlo brzo, polečo je da sa priča o ratu, negde su postavljane barikade, neke majke su išle po staroj zemlji da traže svoje sinove…

Posle godinu dana, ja sam sa rešenjem o prinudnom odmoru do ukidanja sankcija izašla iz svoje kancelarije.

Nekako tih dana, moja ćerka je došla iz vrtića veselo pevajući najodvratniju pesmu koju sam čula, a koju može da otpeva dete, i kad sam je pitala ko to peva, odgovorila je Dragana Mirković. Gde si to naučila?! U vrtiću…

Tog trenutka, objašnjavajući joj šta peva a znajući da ne razume, gledajući sve okolo, počela sam da shvatam da ćemo ova država i ja jako da se razilazimo u vaspitanju mog deteta.

Narednih godina, učila sam je da čita, ne slova, knjige, vodila na balet i u muzičku školu, silno se borila sa svim folk divama.

U međuvremenu, šljam je isplivavao na površinu.

Imala je samo dvanaest godina kada sam je pitala šta želi da bude kad poraste. Šetale smo, i sećam se kako sam se prenerazila kada me je pitala šta donosi najviše para. Neopisiv strah od onog drugog vaspitača, društva, i šljama kao repera za uspešan život.

Ovo su samo dve crtice.

Danas, dvadeset jednu godinu kasnije od dana koji ne treba pominjati, sem zbog žrtava koje su uzalud izgubile živote, moja ćerka je na master studijama.

Pred njen polazak u školu nadala sam se da će dok krene u srednju biti bolje. Pred polazak u srednju, da će pred polazak na fakultet biti bolje.

Stidim se pred njom što sam deo naroda koji ni u čemu nije uspeo.

Ponosim se pred svima ostalima što sam uspela da pobedim ovo društvo i vlast koja je na sve moguće načine pokušavala da mi je „oduzme“ i vaspita je kao malog poslušnika, deo glasačkog tela, bez mišljenja. Mnogi roditelji su „izgubili“ svoju decu.

Nikada joj nisam ništa sugerisala kada je donosila odluke, a svakom njenom odlukom se ponosim. Ako pomislite da sam neodgovorna, istupila sam jezik pričajući danima i noćima i objašnjavajući sve što me je pitala, čak i ono što nije, formirala sam je kao čoveka, onda je bespotrebno sugerisati, samo odgovorim šta mislim, kada me pita.

Beskrajno se ponosim svojom ćerkom koja nikada nije napravila nijednu glupost.

I danas razmišljam o tome kako će ona morati sve isto da radi sa svojim detetom.

Jer nije bolje.

Moraće da ga „otima“ od svih onih koji će ga voditi u bolju budućnost, kao što su govorili za nju.

I onda, kad neko iz vlasti izađe i kaže da su sve gluposti, trpljenja, poniženja, gubici, prodaje, rasprodaje, malverzacije, zbog budućnosti naše dece, meni se povraća. Bukvalno.

Jer ispred mene stoji moje dete. Moje!

A šljam još nije pao na dno. Vodičima ove zemlje to i ne odgovara, kojim god, svih ovih godina.

Ako me razumete…

 

Pročitajte i

Priča o 55 godina

Tvoje godine tebi ne znače ništa.Znače samo drugim ljudima koji te po tome procenjuju i ocenjuju.Šta nije za tebe.Šta je sramota da radiš.Šta je sramota da kažeš.Gde je sramota da se pojaviš.Uopšte, ovi što misle da je njihova mladost samo njihova privilegija, tvoje godine procenjuju kao neku sramotu, kao da ti nikada  nisi bila mlada, kao da oni neće ostariti.

2 komentara

  1. G

    Kao da sam ja pisala. Stidim se i da izgovorim da se stidm. Uspela si ipak u najvažnijem – da od nje stvoriš ličnost.

  2. Draga Jezičava Gospođo,
    veruj mi na reč da znam dobro o čemu pričaš, i da noćima i noćima nisam spavala radeći to isto, od reči do reči.
    Prvo sam krenula od osuđivanja sebe same; posle preispitivanja i lupanja glavom o zid – zaključivala sam svaki jedan put da nisam mogla napraviti drugačiji izbor nego što sam tada.

    Posle sam krenula da se žderem što nisam tada nekada ostala u inostranstvu… Onda sam zaključila da je ipak trebalo da bude ovako, i da je dobro što je tako – i ono bi imalo ihahaj nedostataka: dete ne bi bilo ovo isto.

    Sada sam u fazi – kako reče jedna u komentarima na B92: kad sve saberem, i vidim da sa svojim obrazovanjem, poštenjem i radom na kraju meseca jedva držim glavu iznad vode, kažem sebi: e, to je uspeh naše vlade.

    To mi nije uteha; još uvek noću mislim šta nisam, šta sam mogla i slično… No, uteha mi je što moje dete sve razume, sve zna i vidi bolje nego ja, voli me i ceni baš ovako kako jeste. Zna bolje od mene da ja (ovakva kakva jesam) nisam mogla ni umela drugačije.

    Isto kao i tvoja ćerka – i moja je pošla za obrazovanjem „gde ima para“, iako u okviru svojih talenata i sposobnosti. Kako će dalje – pisaću ti :). Lično, sumnjam da će ostati u zemlji…

    Elem… Ja te razumem :).

Ostavite komentar