Home / Lepa Srbija / Virus dobrote, malo o ljudima i o tome zašto smo ja i moja kuma ridale u duetu

Virus dobrote, malo o ljudima i o tome zašto smo ja i moja kuma ridale u duetu

Kako Vi, Oto, možete tako sa svakim lepo, pitali su Ota Bihalji Merina – To je zato što ja od ljudi ništa ne očekujem, odgovorio je on.

I kad god mi ovo dođe u misli, duboko se slažem da od ljudi ne treba očekivati da nas učine srećnima, da žive kako mi mislimo da treba, da nas vole kako mi želimo, sa svim tim sličnim stvarima koje inače očekujemo od ljudi i zbog kojih smo navodno nesrećni i razočarani. Ni od koga pojedinačno, od onih koje smo odabrali da budu naš ključ za sreću i crveni tepih ka udobnom životu.

Ali, s druge strane, ja sam od onih koji mnogo očekuju od ljudi, ljudskog roda, zato često pišem o nekim stvarima koje smatram nedopustivim. Ne očekujem ni od koga da moj mikro svet učini onakvim za šta sama nisam sposobna, ali očekujem da naš zajednički svet čine boljim.

Sviđa li vam se svet ovakav kakav danas jeste?

Verovatno ne. Ni meni.

Ne čini mi se, potpuno sam sigurna, da je sa dolaskom ove krize koja nema nameru da ode, došlo do ogromne krize na svim poljima pa i do ogromne promene u odnosu čovek – čovek, i nekako se plašim da ćemo se vrlo teško od toga oporaviti.  Dan nam počinje vestima o nekim ružnim događajima a nastavlja se neljubaznošću, nezaineresovanošću, gluvoćom, ćutanjem. Nemamo strpljenja čak ni da saslušamo druge, zaboga, i sami imamo svoje probleme. Učaurili smo se u sebe, plašimo se da drugima damo malo svog vremena, a kamo li nešto više od toga, kao da ćemo time nešto uskratiti sebi.

Kada ste poslednji put učinili nešto dobro? Hladno smo ljubazni – hvala, izvinite, molim, ali ljubaznost i dobrota nisu sinonimi. Dobrota dolazi iz srca, spontano, nesebično i ne traži ništa za uzvrat.

Prošle godine sam upala u rupu na autobuskoj stanici. Spontano su se svi okrenuli i pogledali me, ali niko spontano nije prišao da mi pomogne da ustanem. Do kuće sam, krvavih kolena, išla ulicom i plakala, ne zbog bola nego zbog te ravnodušnosti. Jednostavno me nisu videli. I to vam je slika današnjice, ljudi ne vide jedni druge.

Mali gest dobrote govori više od svih reči i najčešće ne košta ništa. Ali živimo u vreme kad smo čak i mesto u redu na kasi spremni da branimo pištoljem. I to sam čula. Učiniti nešto dobro, postalo je nadljudski napor.

Juče, na pijaci, spustila sam korpu na neku plastičnu stolicu pored tezge kako bih platila ono što sam kupila. Stiže jedna baka, nosi neku torbu i pokušava da olakša sebi teret spuštajući je na neki džak, sve to klizi, ona se muči i ja je pitam – Hoćete ovde da spustite torbu, evo ja ću skloniti korpu. A što Vama smeta moja torba! – vrisnu na mene. Osetila sam se poniženo, glupo, posramljeno, dok mi je u glavi vitlalo šta da joj kažem. I ništa nisam rekla, ko zna šta sve doživljava tako stara, već znate kakav je odnos prema starima, osetila se ugroženo.

Agresija, nasilje, brutalnost, postali su tako normalni. Mnogi veruju da moraju da koriste neko od ovih oružja kako bi postigli uspeh. Snaga dobrote je zaboravljena. I onda, kada se desi da je neko tek tako dobar prema nama, osećamo se napadnutim, ugroženim i razmišljamo šta se to kuva ispod te lažne dobrote, jer ko je danas dobar prema drugima tek tako. Eto dokle smo došli.

Umesto da ljude dočekujemo raširenih ruku, pre nego što smo ih čuli već smo spremili štit kojim ćemo se braniti i koji im neće dozvoliti da nam priđu. Pogledajte samo koliko je onih koji se osećaju ugroženima od ljudi koje ne poznaju, ne sreću, samo znaju da postoje – oni druge vere, druge boje, drugih navika..

I pogledajte decu,  u dečijem svetu svi su jednaki. Deca ne odbijaju da se igraju sa nekim zato što je druge vere, druge boje, zato što je siromašan…

Pre nego što počnemo da ih učimo da klasifikuju ljude i na osnovu toga ih vole ili ne vole, budu dobri prema njima ili ne, trebalo bi da učimo od njih i negujemo u sebi tu dečiju dobrotu.

U jednom medicinskom centru u Americi postoji pravilo da zaposleni moraju svakoga ko im se nalazi na udaljenosti od tri metra da gledaju u oči dok mu se obraćaju, a svakome koje udaljen pet metara da se osmehnu. A samo su uočili da mrzovoljnost, namrštenost i neljubaznost utiču na opšte raspoloženje i radnu atmosferu.

#širidobrotu, makar osmehom ako ne možeš nikako drugačije. Za uzvrat ćeš dobiti dobrotu, dobrota je bumerang.

E, da, kuma 🙂

Prošle godine sam svojoj kumi poslala novogodišnju čestitku, onu pravu, u koverti, sa duhovitim željama, kumo, muž da ti ovo a deca da ti ono… Posle par dana, nazvala me telefonom i toliko je ridala da sam je jedva razumela. Pa ti nemaš pojma koliko si me obradovala, sto godina nisam dobila novogodišnju čestitku, rekla je konačno, sve šmrcajući. Zaridam i ja pa smo tako obe ridajući malo lamentirale nad nekim kao davno prošlim vremenima kad smo se više videli, više mazili, pazili i negovali jedni druge.

I posle tog razgovora, bez obzira na svo to plakanje, ja sam se osećala fenomenalno, jer sam nekoga toliko obradovala da je zaplakao.

333994_2871894517060_1250793885_3121640_142218980_o

Slika sa beogradskih ulica. Oni joj neće reći hvala ali ona se sigurno zbog ovoga dobro oseća i možda su ovi golubovi jedini koji se jate oko nje. (Foto Jovana Vukić)

I na kraju, ako vam se ovaj svet ne sviđa, ako se pitate šta to bi s nama ljudima, pa neko mora prvi da počne, zar ne.

Eto, možete meni da kažete nešto lepo 🙂

Ovaj tekst je deo Coca-Cola Bloggers Network Adria.

Pročitajte i

Hirurgija na Institutu za radiologiju i onkologiju Srbije – raj u paklu zdravstvenog sistema Srbije

Ne znam kako bih vam rekla sem – ovo je jedno uređeno odeljenje i na to odeljenje treba da se ugleda kompletan zdravstveni sistem ove zemlje. Na to odeljenje treba voditi „ekskurzije“ medicinskih radnika da vide da se može, da nije sve do sistema, da nešto zavisi i od ljudi.

12 komentara

  1. Iju, zar niko ništa lepo nije imao da ti kaže? To je sigurno zbog slave 🙂 Evo, ja ću. Mnogo volim što te poznajem i što si tako neumorna u borbi koju previše ljudi smatra potpuno uzaludnom. Ne drži jezik za zubima, jer ima nas koji slušamo! :*

  2. Hvala draga, sve se nadam počeće da pristižu lepe reči 🙂

  3. V

    Divne reci….Pratim vase blogove sa velikom paznjom i svidja mi s ono sto citam! Nisam slepi sledbenik, ali oko mnogih stvari se slazem sa vama..

  4. Tugica stvarno, kad skontaš da nas ustvari najviše usrećuju neočekivane sitnice a popadasmo da pravimo neke jaaaaaaaaako veeeeeelike stvari :).
    Hvala ti, biću potpuno neoriginalna i poslati koju čestitku ove godine.
    A od lijepih kazivanja imam da rečem da sam baš srećna što te pratim i znam, makar da smo se vidjele samo ona tri puta (meščini :D).
    <3

  5. s

    Svakoga dana pokušavam da učinim ili kažem nešto dobro ili lepo. Umorila sam se ali ne odustajem. Lepe ti tekstove želim.

  6. S

    Lepo.
    Svi znamo sve ovo ali malo primenjujemo u životu.
    Teško je pobediti svoje JA.

  7. b

    Ja nekako mislim da uvek sve i treba da počne od nas samih..od tog osmeha, na primer..skoro sam imala čitavu rasparvu sa svojom, inače dobrom drugaricom, o njenom pitanju“zašto se, zaboga , smeškaš svioma kad im se javljaš, na ulici, u prodavnici, bilo gde?“..ja naučila, nekako mi je lakše i lepše da se obratim svakom živom sa osmehom, već mi je to reflesno…ko ne voli da vidi nasmejano lice..namrgodjeni, ljuti, besni, nadrndani, svuda oko nas…pa šta košta oboičan osmeh, za početak…

  8. p

    dobro je rijetko kome donijelo lose, zato se svi trebamo truditi biti bolji

  9. I

    Pridržite nekom vrata od lifta, zgrade, pomozite da se spakuje na kasi, propustite onoga kome se žuri, ponesite komšinici torbu sa pijace koju jedva vuče, prosledite pročitan časopis nekome u komšiluku, … ima još stotine ovakvih primera koje možete praktikovati – to sigurno nije nikom teško.

    Ono što je ljudima problem to je da se SETE da to urade. Kao i za sve druge stvari koje nisu došle domaćim vaspitanjem ili su bile ali ih je vreme zatrlo, jedini lek je uredna vežba. Trenirajte dok Vam ne postane rutina (sigurno nije teže od džoginga), posle postane nasušna potreba.

    I još nešto i važnije od Vas – PRIMER dajte svojoj daci.
    Priuštite njima da u svojim životima dalje nadgrađuju dobrotu, a ne da moraju, kao i Vi da kreću od samih osnova.

    Svaka čast svima koji se nisu u ovom tekstu prepoznali.
    Još veće poštovanje onima koji su se prepoznali, zastideli i priznali da su oni iz te priče.
    Ponajveće poštovanje onima koji su posle priznanja zaista nešto pozitivno svojim bližnjim i učinili.

    svima lep pozdrav i svako dobro u 2014. godini

Ostavite komentar