Voli me onako kako sam ja zamislila!

Planirala jutos da idem nešto da kupim. Planirala sinoć i frizuru, pošto mi je kosa ni tamo ni vamo, znate ono – ni kratka ni duga, uglavnom ne znam šta ću s njom dok se ne odluči. Oprala si sinoć kosu, navila viklere i kako sam stručna, probudim se jutros, vikleri rasuti po krevetu, jedan se zakačio za Cezara, ja ko rajska kokoška.

Stojim ispred ogledala, ni da plačem ni da se smejem počeh da patim što nisam filmska glumica, one se, bre, bude našminkane i s frizurom, kad eto ti ga hazbend, kaže – Jebote, na šta ličiš,  poljubi me i poče da mi objašnjava na šta ličim ko da nemam oči.

Da nam ne bi preseo dan, tu u kupatilu, možemo to nazvati kupatilskim poravnanjem,  ja odlučim da on ode i kupi to što nam je potrebno a ja ponovo da operem kosu i dočekam ga a da ne kaže jebote kad me ugleda. Eventualno i ručak da skuvam.

Prvo sam skuvala kafu, normalno i evo, dok je pijem i čitam motivacione na mrežama, a ovih dana se uglavnom odnose na ljubav, ide Valentinovo, jelte, pa ako tog dana nekom ne pljusnemo ljubav u lice ko da ni ne volimo, a naročito ako mu ili joj ne kupimo nešto glupo, evo meni mejl pun predloga šta da kupim devojci ili na koje romantično mesto da je odvedem i zabezeknem je.

I sad oko te ljubavi koju niko da definiše i ukalupi u formulu, toliko vam je to nedefinisano, evo objaviše juče da su otkrili Ajnštajnove gravitacione talase, to jest, šta bude kad se sudare crne rupe i svima jasno. Ljubav komplikovana pojava.

Meni, iskreno da vam kažem to u vezi sa crnim rupama uopšte nije jasno, ali sam odavno s ljubavlju na ti, prestadosmo jedna drugoj da persiramo od kako smirih strasti i ukapirah da me niko, nikada, neće voleti onako kako sam ja zamislila da treba, nije me tako volela ni majka koja me rodila, mislim kad god mi nije kupila ono što sam zapela, ja mislila da me ne voli.

I sad da me pitate šta bih zamerila svom hazbendu kad sam ja u pitanju – ništa, kunem se. Zameram ja njemu mali milion stvari koje brak znače, kad sam nakrivo nasađena – zašto lomiš hleb, iseci ga; pojeo si celu čokoladu; kad ćeš kući, svetipospiskujebem, ohladi se ručak; tako to, ali odnos prema meni ne.

A nije da sam se rodila pametna i da se nisam durila onih prvih godina braka, svaki čas sam raskidala i htela da se vratim kući pa u tim ludilima zamišljala da će on u najmanju ruku da dotrči sa celim marijači orkestrom da me na kolenima moli da se vratim.

Ovako opamećena a, verujte mi, od kako sam se opametila, ništa me ne boli, razmišljam jutros s ovom frizurom rajske kokoške koliko je nesrećnih žena, dobro, možda i muškaraca, ali mi se oni ne poveravaju, samo zbog toga što ih neko ne voli onako kako su zamislile i stalno se muče s nekim teorijama zavere, zašto li je on s njom kad ne radi kako ona hoće, šta li se tu krije, zagorčavaju život i sebi i tom nekom njemu, oboje nesrećni, neprekidno se ubeđuju i silno vreme koje su mogli da potroše na uživanje, potroše na – lažeš, da me voliš, šmrc, gde si bio, šta si radio, jesi li mislio na mene dok si radio, ko ti je ovo, ko ti je ono, ja sam zamislila ovako, ako nije tako, ’ebo ti tu tvoju ljubav.

I sad vam je moja motivaciona pred ovogodišnji Dan ljubezni  – aman, pustite te dečake da vas vole odnako kako umeju, da vam daju koliko umeju, da vam pokažu koliko umeju.

Jer, znate, potpuno sam sigurna da vi nikada ne razmišljate o tome da li nekoga volite onako kako je on zamislio, već da mislite da volite najsavršenijom ljubavlju koja postoji. A nije tako.

Mislim, ljubav ima razne oblike, ne samo onaj koji ste vi zamislili.

Znači, iz tog mesta, odakle ljubav izvire, glave, srca ili stomaka, svako pruža onoliko koliko može, to ceđenje, da kapne još malo ljubavi pa da srećno spavate, ko Marko kad je cedio suvu drenovinu, može samo da dovede do toga da neko digne ruke, zatvori srce, izbaci vas iz glave a leptiriće u stomaku počne da tumači kao nervozu.

Odo’ si sad perem kosu pošto sam iznutra oprana i u omekšivač stavljena.

(Foto: notizie.it)