Carski rez

Upravo preminula godina bila je jedna od mojih najtežih godina u životu a u bračnom životu najteža. Jednostavno ništa nije išlo kako treba, sve je išlo na dole, na dole, na dole, kraj se nije nazirao i posle silnih razgovora, pregovora i većanja, došli smo do zaključka da smo akumulirali previše negativnog, mnogim stvarima dali veći značaj nego što zaslužuju, da smo sami sebe otrovali. Drugo objašnjenje nismo imali.

Šta se sve izdešavalo moglo bi u roman da stane, bilo, prošlo, kakve je tragove ostavilo videćemo.

U stanu u kome smo živeli počeli smo da se osećamo loše, kao da su nas zidovi pritiskali, ja manje nego hazbend, za njega se ceo taj stan pretvorio u sliku onoga šta je doživeo od svoje porodice, kao da su njihovi duhovi i njihova loša energija neprekidno bili tu, uz nas. O ovome bi lajf kouči i psiholozi sigurno imali svoju teoriju s kojom bi nas godinama „lečili“, no, kao i kod porođaja, kad ide teško i preti katastrofom, najbolje je uraditi carski rez.

Odluka je bila – prodajemo stan, kupujemo drugi. Escape!

Iz cuga sam se uspaničila. Selidba, pakovanje, traženje, menjanje prostora, navika, okruženja, nije mi prvi put i nimalo nije lako.

Pre nego što smo prodali stan, počeli smo sa čišćenjem. Opremila sam tri kuće, odakle mi onolike stvari pojma nemam, bila sam šokirana. Obukli smo ko zna koliko ljudi, obuli isto ko zna koliko, poklanjala sam šerpe, kašike, viljuške, polako smo počeli da prodajemo nameštaj, sitnije stvari smo prodali preko Limunda, one krupne, krevete, ormare, belu tehniku onima koji otkupljuju polovne stvari, oslobodili smo se svega što je budilo i mrvu neke loše misli ili uspomene.

Usput smo kontali gde ćemo i šta ćemo. Moja ideja da pobegnemo u neko selo ili na planinu odbačena kao – još uvek nismo spremni. Pre nego što odlučimo da gajimo ovce, treba nešto o ovcama i da naučimo, jelte. Ideja da promenimo grad se ni meni ni njemu nije baš svidela, promeniti grad u Srbiji je kao ustati, počešati dupe jer te svrbi od sedenja pa sesti ponovo, to jest, gde god se okreneš Srbija je.

I dok smo sve to radili, mene je mučilo pitanje da li radimo pravu stvar. Onda se prisetim kako oni tamo po Amerikama svako malo menjaju državu u kojoj žive a ja paničim zbog promene naselja i kvadrature. Pa se setim jedne drugarice koja je prodala stan da bi otpočela biznis i postala podstanar. Pa se setim kako je gorela kuća mog oca. Pa vidim na Fejsu kako je Amitz otišao u Perlez, pojma nisam imala ni da to postoji, ali mu svakako zavidim. Pa, ’bem mu mater, to su samo zidovi, dom smo činili mi, napravićemo ga gde god. A ovo više i nije bio dom, bio je prostor u kome smo se, kako rekoh, loše osećali. Kao da više nije bio naš.

Imali smo ludačku sreću da prodamo stan za samo mesec dana i ludačku nesreću da naš kupac bude teška sirovina, prostak, seljačina, tup, glup i zadrt, što, naravno, u trenutku kad potpisujete predugovor ne možete da znate. Živce mi je pokidao i samo me pristojnost sprečila da ga na kraju ne namažem govnima. To jest, ne pristojnost nego to što onako glup ne bi skontao šta pričam a ja bih se ponovo nervirala. Rekoh mu – Sa srećom, a majke mi, u sebi sam mislila – Ma jebi se, da te moje oči više ne vide!

Sad onaj lepši deo…

Stan smo našli preko interneta. Ofkors 🙂 Prethodno mi je svaka agencija kojoj sam se obratila nudila krš, vukojebinu sa bajkovitim pričama zašto bi bilo divno da živim bogu iza kičme, pa da u toj i toj zgradi živi neka zvezda Granda, čuj, molim te, to preporuka!

Poludim, naravno, prisednem za inernet i nađem stan u roku od jedan dan. I to baš onakav o kakvom smo maštali.

A priča ide ovako: Zamislite da upoznate dva momka od kojih jedan nema ni četrdeset a drugi ni trideset, koji prave zgrade, da posao dogovarate u kafiću, uz medovaču i sve – ma ne brini, lako ćemo, da pričate o poslu, ljubavi, životu, da vam odmah daju ključeve kako biste mogli polako da sređujete i na kraju se izljubite kao da se znate sto godina. E, tako sam kupila stan, uz ogromno poverenje sa obe strane.

Pred samu Novu godinu, posle silnih peripetija sa našim kupcem zbog čega sam dva puta odložila odlazak u Zagreb i zbog čega sam prolila more suza, najzad završismo posao, potpisasmo ugovor i ja sam ušla u naš novi stan i okitila jelku.

Dok ovo pišem, nemam neke velike planove, nisam odlučila da držim dijetu, vežbam, borim se za mir u svetu, usvajam životinje, budem bolja, dobra sam i ovako, imam samo jedan plan – da imam mir. Onaj unutrašnji.

Napravili smo taj naš carski rez. Nekim ljudima uopšte nismo rekli šta smo uradili, jer ne bi razumeli. I čvrsto smo rešeni da ih nikada ne primimo u ovaj prostor, da nam ga ne zagade.

Sa ogromnom ljubavlju, mnogo većom nego kad smo se kućili prvi put, kad smo slušali pretnje, jer naša ljubav je bila smak sveta, sad kupujemo lampe, šerpe, zavese… I ovaj stan polako dobija naš oblik.

Naravoučenije – ako vas nešto guši, šta god to bilo, odnos sa nekim, posao, ovo što je gušilo nas, sedite, razmislite, izvagajte, pišite pluseve i minuse i napravite taj carski rez u svom životu. Nije lako ali, verujte, životno je lekovito.

Možda ova moja priča o negativnoj energiji ne pije vodu, mi verujemo da je sve baš bilo tako, da smo bili otrovani.

Srećna vam Nova godina!