Želje, čestitke & pozdravi

Imala ja jednu komšinicu koja je svakog prvog januara dolazila da mi čestita Novu godinu i poželi mi nešto što meni nije padalo na pamet. Nervirala me do ludila. I svakog prvog januara sam joj, ljubeći vazduh negde oko njenih ušiju, objašnjavala: koji ti je djavo– cmok – neću bre – cmok – odakle ti ideja – cmok – ’ajd udji.

Poslužim je i odslušam kako sam glupa, kako nemam pojma šta je život i da ću da vidim kako će mi biti lepo samo ako bogda da se njene želje ostvare. I eto, svaka Nova godina je počinjala obaveštenjem – glupa si.

A ja postala osetljiva na novogodišnje želje. Mislim, dosta je da mi kažu – srećna ti Nova godina – fala i tebi. Gotovo. Jok, bre!

Novogodišnje želje služe da ti ljudi žele ono za šta znaju da je nemoguće jer da jeste njima bi se već ispunilo. Sve nešto da ti padnu pare sa neba, da ti se jugo pretvori u mercedes, da te ništa ne boli, gde to ima da te baš ništa ne boli, ili da ti se ispuni ne ono što ti želiš za sebe nego ono što oni koji ti čestitaju Novu godinu žele za tebe jerbo oni najbolje znaju kako ti da budeš srećan.

I tako… vremenom sam počela da se samoizolujem prvog januara, ’oći, bre da mi Nova godina počne kako ja hoću a ne kako hoće drugi. Ne donosim prvojanuarske odluke, ne radim ništa. Ne razmišljam o tome kako te tek pristigle godine treba da budem srećnija nego svih prethodnih, da ću da zaradim prvo milionče, da ću da dobijem neki tudj život koji je kao sto puta bolji nego moj. Zadovoljna sam ovde gde jesam, ovakvom sobom, da nisam odavno bih istumbala svoj život. Imam sitna nezadovoljstva, naravno, ali kakav bi to život bio da ih nemam.

Tako po običaju bih trebala da vam, svima vama koji svraćate ovde, što redovno, što s mene pa na uštap, čestitam ovu dolazeću s onim da imate pare, pos’o, kuću, sitnu decu i budete srećni, što možete samo ako ste zdravi. Mis’im jebo kuću i pos’o ako srce počne da se buni i dobijete napad da iskašljete sami sebe. A ume to. E, pa sve što bih vam poželela neće da se desi, mislim nešto od onoga – probudite se a ono Srbija uredjena zemlja, ovi javni postali pristojni, ne možete glavu da dignete od posla… Nema, teraće ovako dok ne pocrkamo.

Stoga, zdravi bili, gde god da ste i šta god da radite jer jedino tako možete da pregurate sve ovo.

Volite one koji vas vole i ne tražite da vas vole onako kako bi vi hteli i kako zamišljate voljenje. Ko je sa vama najverovatnije vas voli najbolje što ume.

Ne plačite zbog gluposti, znate onih za koje govore da zbog njih treba da padnete u duboku depresiju, na primer kad vam pukne nokat. Čim pukne otfikarie sve i divite se kako su vam jednaki. Izrašće ponovo.

Zdravi bili!

Ne mogu da napišem da vas sve volim ali ogromno mi je zadovoljstvo družiti se sa vama.

Vi ste jedan poseban, zadivljujući svet. Hvala vam što postojite.

Elektra, keceljče sašiveno uz krv, suze, znoj i zvocanje. Sad i nikad više.