Život…

Jagoda

Kad sam  upoznala Jagodu bila sam, blago rečeno, šokirana koliko je mršava. Kad je razgovor o svemu i svačemu poodmakao svi oko nje su krenuli – Ispričaj, joj, ispričaj joj… i Jagoda je krenula sa pričom a dok je pričala shvatila sam da je ona heroj ljudi medju kojima sedimo.

Jagoda je imala pet spontanih pobačaja u visokoj trudnoći. Na samoj granici kad je to moglo da se nazove prevremenim porodjajima i kad su njene bebe mogle biti spasene. Trudnoće do tog dana uvek bez problema. Počela je da optužuje sebe, svoje telo i ozbiljno je tonula u samooptuživanje i osećaj bezvrednosti. Kad je ponovo, šesti put, ostala u drugom stanju svom doktoru je rekla da ne zna da li ima snage da još jednom prodje kroz sve ali da je spremna na nemoguće samo da trudnoću izgura do kraja i dobije dete.

Od dana kad je utvrdjena trudnoća  Jagoda je do porodjaja ležala na jednoj ginekološkoj klinici sa nogama dignutim u vis. Tu je jela, spavala, obavljala fiziološke potrebe i do kraja bila na samoj ivici da izgubi bebu. Ponekad se plašila i da diše.

Rodila je devojčicu.

A ako se pitaš zašto sam ovako mršava, rekla je, pa ja sam se tih devet meseci naodmarala za čitav život, ne mogu da spavam. Kad ona zaspi ja sedim i gledam je, samo je gledam  i razmišljam kako sam u tih devet meseci nebrojeno puta pomislila da ću umreti od tog ležanja, ali opet bih…

Dunja

Dunja  je rodila lepog i zdravog dečaka. Tek kad je napunio pet meseci primetila je da nešto nije kako treba.  Lekari su joj rekli d aje histerična majka. Kad je imao godinu dana Dunja je bila sigurna da nije sve kako treba. Posle dugih i iscrpljujućih analiza utvrdjeno je da je njen dečak teško mentalno oštećenje, da će uvek ostati na nivou bebe, da nikada neće progovoriti… Predložili su joj da ga smesti u dom. Ne, rekla je Dunja, on je moj, kakav god da je on je moj dar, ostaje uz mene. Rešila je da rodi još jedno dete. Ona i njen suprug su podvrgnuti svim mogućim analizama pre nego što im je rečeno da je sve u redu, da mogu imati zdravo dete, da se ono što se desilo sa dečakom jednostavno tako desilo, niko ne zna zbog čega.

U trudnoći su radjene sve analize da bi bila sigurna da je njena beba zdrava. Maštala je kako će tu bebu upisati u školu, ispraćati na ekskurzije, radovati se njenim prvim ljubavima…

Zaklinjala je svog doktora da joj potvrdi da je njena beba zdrava. Rodila je zdravu devojčicu. Sreći nigde kraja. A onda, posle sedam meseci devojčica je počela da ispoljava iste znake bolesti kao sin. Ima istu dijagnozu samo je kod nje sve malo blaže. Nisu znali da joj kažu zbog čega je tako ali su joj preporučili da više ne radja.

Ako sam nekada srela strpljivu, nežnu i požrtvovanu majku to je onda Dunja. Živi sa samo jednim ciljem – da  živi što duže jer se plaši šta će biti sa njima kad nje ne bude.

Znaš, kaže, kad na poslu koleginice od jutra počinju da kukaju na svoju decu kako su nevaspitana, kako ne nameštaju svoj krevet, kako donose jedinice iz škole, ja ćutim. Šta ja da kažem? A sve bih na svetu dala da jedno od njih dodje iz škole sa jedinicom…

Višnja

Nije uspela da začne život u sebi iako su svi govorili da tome nema prepreka. Istrpela je sve ’’da probamo još i ovo’’ i nije uspela. Dogovorila se sa suprugom da usvoje dete. Krenuli su u dugu proceduru koja je podrazumevala mnogo toga i beskonačno duge razgovore sa psiholozima, ponekad ponižavajuća pitanja, nebrojeno puta je rekla da je sigurna da želi da usvoji dete.

Jednog dana su ih pozvali i Dunja je sa jednog porodilišta iznela dečaka starog sedam dana. Negde je bio neželjen, neko ga se odrekao.

Koliko god da sam ga želela ne mogu da shvatim, mrzim tu ženu koju nikad nisam videla. Kako je mogla da ga se odrekne – ume da kaže Višnja.

Ali, kako postoje nesreće koje se nikad ne završavaju, mali, neželjeni dečak se razbole. Teško se razboleo. Mogao je biti spasen samo operacijom koja je imala neizvestan ishod. Potpisala je.

U trenutku kad joj je lekar rekao da ne može ostati u bolnici sa svojim detetom, da mora da se vrati u svoj grad Višnja se onesvestila.  Kad su je povratili rekla je doktoru da ona tu razdvojenost ne može da preživi.  Zbog bolničke procedure nije mogla da dobije krevet, dobila je običnu drvenu stolicu. Četrdeset pet dana je Višnja spavala na stolici. Četrdeset pet dana je trčala od jednog do drugog deteta, kupala ih, pevala im, pričala bajke. Plakala sa njima. I molila se za svog sina.

Četrdeset šestog dana Višnja je izvela svog sina iz bolnice zdravog. Odvela ga je u sobu punu balona a te iste večeri ga je sa zavojima na glavi i upozorenjima da ga čuva svake infekcije odnela u sklonište jer je počelo bombardovanje.

Danas je dečak zdrav, zna da je usvojen, zna da negde nije bio željen, sve zna i Višnju zove – majčice…

Ovo sam napisala pre dve godine. I danas dodajem ovu priču:

Razveli su se i ni on ni ona nisu želeil da zadrže dečaka od tri godine i devojčicu od dve. Odveli su ih u Centar za socijalni rad gde su danima sociolozi, psiholozi i pedagozi pokušavali da ubede jedno od njih dvoje da uzme decu. Bezuspešno. ‘’Majka’’ je na pitanje zašto ih neće odgovorila da se sa njima  nikad više neće udati a želi ponovo da se uda i da ima decu.

Ovo dvoje joj više nije trebalo. Sve što shvatiš je da ih nije rodila jer ih je želela već zato što  je bila u braku i jer joj je neko rekao da tako treba. I sve što osetiš je gadjenje. I padnu ti sulude ideje da bi trebao da postoji zakon koji takvim ženama ne bi nikako omogućio da rode još dece.

I? – pitala sam. Ništa – odgovorili su, ne možemo im ništa jer decu nisu ostavili na ulici, doveli su ih u nadležnu instituciju, smestićemo decu u dom ali ćemo ih odrapiti da plaćaju, valjda ćemo jedno od njih naterati da ih uzme.

Ni otac ni majka nisu želeli da dozvole usvajanje, ko zna, možda će se jednog dana setiti da ta deca postoje, možda neće, i ako se sete deca će već biti sa velikim ‘rupama’’ od kojih se nikada neće oporaviti.

Nisam znala kakvo ime da dam ovoj ‘’majci’’.

I još jedna priča – Na pijaci na koju idem ‘’ordinira’’ neka žena, uvek sa flašom u ruci, nekad pozdravlja, nekad moraš da se skloniš, tu spava, jede, pije. Prošle godine je rodila treće dete, ne zna se sa kim što i nije važno, i odmah ga, kao i prethodna dva deteta,  odnela u Zvečansku. Nije zatvorena jer stručnjaci smatraju da nije opasna po okolinu. Ne postoji zakon koji bi ovu bolesnu ženu ‘’sprečio’’ da radja decu i da im odmah da ništa. Samo pitanja.

Ne sudim, samo kažem šta mi pada na pamet kad čujem ovakve priče.

Moja prijateljica sledeće nedelje ide u Poljsku gde će joj uraditi veštačku oplodnju, ako uspe, ona će biti majka, osamnaest godina je posvetila tome, ima preko 40, ali dete neće imati njene gene, morala je da plati ženu donatora jajne ćelije. To i  nije toliko važno, nosiće devet meseci to dete ispod srca, rodiće ga, to će je učiniti majkom na sve načine.

Život je ponekad jako, jako, nepravedan.

Ne sudim, samo me Ivana naterala da se pitam…