Život

Kad prvi put dodirnete savršenu ručicu vašeg tek rođenog deteta koja može stati na vaš dlan a koja je velika tek toliko da refleksno obuhvati vaš prst, kao da vam tim stiskom kaže – čuvaj me, otpočne ljubav na prvi dodir i pogled, vanvremenska, bezuslovna, bezgranična.

Držite tu ruku dok učite dete da hoda, da prelazi ulicu pažljivo gledajući koje je svetlo na semaforu, dok prvi put plašljivo ulazi u vodu, ili gazi prvi put po snegu, ili doživljava letnji pljusak, sa svojom prvom školskom torbom preplašeno ulazi u školu…

Onda, jednoga dana, oni vam saopšte svoju prvu veliku odluku u životu da su dovoljno odrasli i da više ne treba da ih držite za ruku. Pokušavajući da je ponovo uhvatite, shvatite da je vama taj stisak više potreban nego njima. Kao ljubav, kao život, kao sreća.

Dok jednog dana ne shvatite da je najveća sreća da se život nastavlja i da ide dalje…

(Ovaj post je deo blogerskog takmičenja  liveinspire.com)

Pročitajte i

„Kakve su ti misli, takav ti je život“

Sreća nije planina na koju se popneš, pobodeš zastavu i gotovo. Sreću čine trenuci. I ako u trenutku, ili danima, ili mesecima, nema ničega zbog čega ste pomislili – jao, kakva sreća – to iopšte ne znači da ste nesrećni.I ako je tačno ovo gore o mislima, a ja sam sigurna da nije, ali hajde, ako jeste, razboleće vas više potraga za srećom, pritisak da budete srećni, nego to što se danas nije desilo ništa zbog čega biste pomislili – jao, evo je sreća, izvolte, sedi, raskomoti se!

Ostavite komentar