Home / Srbija medj' šljivama / Narod uopšte nije gladan, narod je glup!

Narod uopšte nije gladan, narod je glup!

Neko iz mase – Gladan sam!

Znam, reče premijer.

Ko misli da mu tanjir stoji u premijerovim rukama, silno se zajeb’o, taj niti spava  niti jede, kao što vidite, neprekidno radi. Može se, znači.

Neki što statiraju u kukuruzu, pardon, na mitinzima, legitimisaše ovog iz mase, pazi ’vamo – da mu ne naudi neko od ostalih statista koji nisu gladni, onih koji osećaju boljitak.

A šta znamo mi koji ne statiramo po mitinzima i koji i pored toga, gle čuda, nismo gladni. A boljitak ne osećamo, malo smo otupeli.

Zemlja je u haosu. Ne danas, ne „pod“ ovom vladom i ne „pod“ ovim premijerom, nego i „pod“ onom i onom pre nje i biće još ko zna koliko, kakve god vlade da budu. Mislim, kako god da se političari strateški rasporede. Isto nam je.

Zemlja je osiromašena, pokradena, urnisana, narod ubijen u pojam. I gladan, jelte.

Čakamo da osvanu bolji dani, da udamo Srbiju, ali ko, bre, hoće siromašnu, podrpanu, pocepanu udavaču.

Da vam ne nabrajam u šta je pretvorena Srbija, vidite valjda.

Ja bih oko te gladi. Ovoga za koga se lepo vidi da nije gladan i sličnih njemu, svih onih koje su vaspitavali – završi tu jebenu školu, kako znaš i umeš, da te zaposlimo negde  u državnoj službi, ništa da ne radiš, bog da te vidi, koji čekaju uhlebljenje kod države. Pa da smo Amerika, sjedinjena, ne bi imalo toliko mesta u  državnoj službi koliko Srbi maštaju o tome.

I tema ovog posta nisu premijer i politika nego pamet.

Dakle, zemlja je vrlo dugo u haosu. Zamislite da sam ja dozvolila sebi da sam isto toliko u haosu. A ne radim nigde, nemam to uhlebljenje u državnoj službi.

Jedna pričica od davnina:

moja tetka Goca koja živi u Americi, jednom mi je, na pitanje na šta joj prvo uzdrhti srce kad dolazi u Srbiju, rekla:

Znaš ono kad avion počne da se spušta i priprema na sletanje? E, srce mi prvo uzdrhti kad vidim uzoranje njive!

Njive u Vojvodini, foto: subvencije.rs
Njive u Vojvodini, foto: subvencije.rs

E, vidite, braćo i sestre, te njive u Srbiji još postoje. Samo što većina nije uzorana nego zarasla u korov. Neće niko da obrađuje zemlju, nije fensi, jebi ga, svi bi da budu menadžeri.

Ako prošetate ovom milom, lepom, plodnom Srbijom, a plodnije u regionu nema, videćete –

polugrađevine, počeli nešto da grade sa onim – da počnem pa ću da vidim. Nisu videli ništa;

napuštene fabrike na čijim krovovima je izraslo drveće, ne trava, drveće;

već pomenute neuzorane njive.

isped svake prodavnice bar dvojicu, volu rep da iščupaju, koji sede na prevrnutim gajbama, loču pivo i lamentiraju šta bi da se dočepaju vlasti na pet minuta.

Jedna pričica od juče:

bila na pijaci. Svećom, ko Diogen koji je tražio čoveka, na pijaci ne možeš da pronađeš proizvođača, seljaka, neku od onih baka koje su se opasale keceljom koja ima tri džepa, za maramice, novac i ključeve. Nema. Sve nakupci. Za šta god se uhvatiš oni hvale – pomorandže iz Španije, krastavac iz Grčke, paradajz iz Italije, ovo iz Turske i tako redom, jer sprski narod je uvek verovao da je sve tuđe kvalitetnije i bolje nego domaće a magovi pijačnog marketinga zapamtili. Zaobilazim ih kao šugave.

Sad jedna pričica iz srpske svakodnevice – daj da se obogatimo ali da se ne oznojimo.

Jedna velika srpska kompanija svake godine raspisuje konkurs za subvenciju siromašnim porodicama. Stvar ide ovako – niko iz porodice nema ono uhlebljenje kod države, radili bi nešto da ne budu gladni, kompanija im da novac, stručnu pomoć, savetnike, sve da otpočnu biznis. Kako sam obaveštena, konkurišu sa budalaštinama za koje misle da će se uz pomoć njih brzo obogatiti, niko sa – proizvodio bih to i to.

Opet jedna pričica iz svakodnevice srpskog seljaka koji ima zemlju i stoku:

Srpski seljak odlazi na spavanje nakon što je odgledao dnevnik, podigne obrve na sve što kaže premijer jer to s njegovim životom blage veze nema, jer mora da ustane pre zore, obuje gumene čizme, zađe među svinjska i kravlja govna, počisti, napoji, nahrani, pomuze, doručkuje, nabaci motiku na rame, kopa, zaliva, okopava, plevi, ruča, pa opet obuje gumene čizme, pa opet među ona govna, večera, popije rakijicu i dnevnik. Nije gladan, nema vremena da bude.

Pričica iz svakodnevice prosečno gladnog prosečnog Srbina:

Ustane ujutru, drmne rakiju, posere se na jutarnji program (serem ti se na gužvu u saobraćaju, PDV, poskupljenja, porez, malu platu), zauzme mesto u nekoj gradskoj bašti ili na onoj prevrnutoj gajbi ako nije baš u krugu dvojke, sve zna šta ne valja i šta mu fali da bi bolje živeo, ogovara roditelje koji mu u amanet ostaviše ovakvu zemlju, ženu, decu, kuma, komšije, prijatelje, popodne obrne isti krug, odgleda Dnevnik, ispljuje televizor  i tako godinama. Gladan povremeno, ima vemena na pretek.

Da mrdne guzu neće, da radi nešto sam, opet neće, em mora da radi, em da plaća porez državi.

Da li je u Srbiji lako živeti? Nije i neće biti dok ste živi svi vi koji ovo čitate a možda ni posle toga.

Da li je u ostatku sveta lako živeti?

Nije!

Neke zemlje su bogatije, neki sistemi uređeniji. To sve ne znači da bi bilo ko od nas, ako se dočepa neke od tih zemalja divno živeo.

U celom svetu, unazad ko zna koliko, naročito od kako je krenula ona kriza za koju su naši političari pričali da nas zakačiti neće, šta mi imamo sa ostatkom sveta, podstiču privatno preduzetništvo.

Motike mogu da se kupe, samo još nisu robotizovane.

Ako ste pobesneli – ja nemam idiličan život. Nemam za mnogo toga, samo nisam gladna, nije mi to primaran problem, imam mnogo veće i značajnije probleme sa ovom državom i svim vlastima od – do.

O premijeru sadašnjem i mom životu „pod“ njim nemam šta da kažem, ništa od njega nisam očekivala pa se nemam rašta s njim svađati.

A vi koji jeste – crknite gladni!

A i vi koji radite 12 sati dnevno, skoro 30 dana u mesecu za 20.000.

O, kako je lako sve to promeniti, da niste tako uplašeni, da ne pristajete na tu mizeriju, sve može da se promeni, da ne očekujete da to umesto vas uradi neko drugi. Uvek drugi.

Al’ gde je Island, bokte…

 

Pročitajte i

Pa da zaigramo jedno oro pre nego što nam se oro pokaki na glavu

Jer bez obzira što ćemo se praviti ludi, što bi rekao Duško Radović, kao i …

2 komentara

  1. vrednica-siromasna

    koja firma daje subvencije, ako nije problem da podelite sa nama? ima dosta ljudi koji rade i koji su kreativni, ali je mnogo tesko odlepiti se od dna.

    ps. pivo ispred prodavnice ili u kaficu nisam popio godinama, stvarno ne mogu da se setim kada je to bilo poslednji put 🙂

  2. Tanjir nije u premijerovim rukama, nego je u premijerovom dzepu.
    Kupim njivu, odmah mi naplati porez na promet.
    Posto sam vlasnik, naplacuje porez na imovinu.
    Izorem. Istanjiram. Trazi porez za traktor, i akcizu na naftu. Delove i gume kupujem oporezovane.
    Kupim djubrivo. On trazi svoj deo i od djubriva.
    Kupim sadnice. Platim mu globu skoro koliko kostaju sadnice.
    Gledam u nebo i strepim dal ce grad ili susa.
    Zrelo je. Trazim radnike za berbu, moze, al da za svakog uplatim drzavne doprinose uz ugovor o angazovanju.
    Platim doprinose, platim radnike, drzava otkupljuje al ne da pare, samo priznanicu.
    Na prodato moram odmah da platim porez. Uplacujem porez, uz bankarsku proviziju.

Ostavite komentar