Imam ja još izgovora, ovoooliki spisak

Posle ovoliko godina blogovanja, ovo je prvi post koji pišem u Kragujevcu, rodnom mi gradu. Ne dolazim ovde često, kad dođem, brže se vratim, kažu dolazim „k’o za vatru“, ovo je takođe prvi put da imam malo mira pa mogu da pišem.

Obišla sam ovih dana stare ulice kojima sam špartala, uglove na kojima sam se sastajala u ono vreme dok nije bilo mobilnih telefona, provozala se kroz Šumarice, do jezera, ručala u omiljenom restoranu, videla omiljene muzičare, ljubila se sa ljudima na ulici i sve ovo je bila prilika da uporedim svoj bivši i sadašnji život. Jedan aspekt života.

Elem, dok sam živela u Kragujevcu, radila sam od jutra do sutra, sve stizala, izlazila, sve u svemu, mnogo sam se kretala i svuda sam išla biciklom, čak i na posao i poslovne sastanke. I u kafane sam uveče išla biciklom i pedantno je parkirala između automobila. Ovo poslednje ne savetujem iz jednog prostog razloga što udvarač ne može da vas odveze kući 🙂 a do sutra može da ga prođe volja, brz život, ko će tebe da čeka, imala sam te situacije – hvala ti, ali imam prevoz – i uzjašem bajs a on neki ostane u čudu. Sve u svemu, živela sam na bicikli što je, naravno, rezultiralo odličnom kondicijom i nogama do vrata.

Onda sam se udala, to jest preselila, to jest prestala da radim, to jest prestala da vozim biciklu, to jest – sela. I ostala da sedim, evo osmu godinu.

Sve to dovelo je do – viška kilograma, pa mi se nešto skratile noge, pa hoću dušu da ispustim kad se natovarena popnem na treći sprat, kondicija mi je na skali od 1 do 10, negde na minus deset. Dobro, to i nije tako loše ako uzmemo u obzir da je do pre dve godine bila na minus trideset.

Uz sve to, ja sam jedno nedisciplinovano stvorenje kada je ishrana u pitanju, ustanem ujutru, nigde ne žurim, počnem da pijem kafe i setim se oko pet popodne da sam previše gladna, jedem pa mi ne bude dobro, pa odspavam, pa onda jedem posle ponoći. Nekom drugom bih rekla da je potpuni idiot. Umesto na bicikli ili nekoj drugoj spravi, ili na stazi, živim na stolici, ispred monitora. Uglavnom.

Do pre dve godine, pre nego što je Cezar ušao u moj život, ustajala sam uveče sa stolice preneražena i prepadnuta koliko su mi naduvene noge od sedenja, noću sam se gušila od kašlja jer pušim kao sumanuta i kao da me neko za to plaća, osećala sam se bolesno, tromo i istrošeno. I neprekidno mi je zvonio neki alarm u glavi. I kad sam videla da ne prestaje da zvoni, počela sam da idem u „brzu šetnju“ sa mužem kome se smučilo posle tri dana, da osmatram neke vežbe na YouTube, pa kao da vežbam sa gomilom nekih zgodnih devojaka, pa da im psujem sve po spisku jer nisam mogla da ih stignem, uglavnom sam glumila budalu.

Pa me onda mrzelo, pa mi neko došao, pa sam negde morala da idem, pa mi se spavalo, pa sam tek jela, bio mi ogroman spisak zašto ne mogu da se pokrenem, kao da mrzim sebe. Pokušaj, taj prvi, propao.

I onda stigao Cezar. On me šeta tri puta dnevno, ganja me da budem brža, nije da se ne trudim, ali kad biste me pitali a koja je aktivnost kojom se najviše bavim kad izađemo, to je dranje. Uglavnom se derem – Fifi, uspori, Fifi, sa’ću se onesvestim, Fifi, nemam ja ni duše ni snage za toliko trčanje! Osećam se mnogo bolje nego pre dve godine i prestala sam da nosim cigarete kad idemo u šetnju pošto je stvarno idiotski da šetaš i da pušiš.

Ali, ja i dalje imam višak kilograma, i dalje mi smetaju, i dalje me dave, i dalje sam nedisciplinovana kada je ishrana u pitanju. Pošto moj mili muž jede potpuno različito od mile mi ćerke, ja jedem šta stignem, ko da sprema treći ručak za mene… Još jedan izgovor, jelte.

Ne verujem da možete da zamislite koliko ponekad mrzim sebe. I koliko se divim onima koji se kreću, kako god i koji su disciplinovani a niko ih ne goni, koji jednostavno vole sebe. Među njima je moja ćerka koja mi je na frižider prilepila uputsvo – ovo jedem! – pa ti čik spremi ono što ne jede, koja svakodnevno nosi ručak na posao, ne kupuje testa i ostale gluposti i koja redovno vežba i trči što je rezultiralo time da je ove godine istrčala polumaraton na Beogradskom maratonu, okitila se medaljom iako sam ja bila stoposto ubeđena da neće uspeti. Kad joj pomenem da bih počela da trčim sa njom, samo me pogleda kao da sam je pitala – je li, a kad planiraš da se udaš? – i održi mi predavanje da za to apsolutno nisam spremna, vidi kako živim, pa da krenem u brzo hodanje, pa eventualno, ako istrajem…

Trenutno sam istrajna sa mislima da ovako više ne može. Ne jedem više nego ranije, samo ne umem da jedem, ono što treba da pojedem u toku dana, pojedem za jedan obrok. Krećem se manje nego ranije, ono što treba da pređem za jedan dan, razvučem na nedelju dana. Spavam ko vojnik na straži, znači malo, nekvalitetno, nikako.

Još uvek imam izgovore –

nemam dobru opremu

nemam drušvo

nemam vremena

moram da kuvam

moram da… nešto, samo da ne moram da se pokrenem.

Samo imam crva u glavi, to jest onaj alarm da moram da se pokrenem prema čemu se odnosim kao prema dijeti od prvog, ili od ponedeljka, znate kako već ide sa tim dijetama.

Sedim i kontam – pa mogu da se ponašam kao neke udate, šta sad, voli me muž i ovakvu, boli me uvo, sve bi bilo super da je samo do muža, ali nije. I dalje ipak ispuštam dušu kad se vraćam s pijace natovarena ko pustinjska kamila, i dalje mislim da mi staje srce kad potrčim za Cezarom, i dalje nema šanse da bih uspela da pobegnem kad bi me neko pojurio iako znam da ovakvu neće da me juri niko 🙂 I dalje se osećam prilično loše. I dalje se dešava da neko pomisli da sam mom mužu majka a ne žena, ugojili se dabogda 🙂 Dobro, ja jesam prilično starija od njega, ali to mi nije opravdanje.

Sve u svemu, ja sam vam članica kluba onih koji ne unose više kalorija a sve su teži jer se ne kreću.

I pošto mislim da u ovim godinama ne treba da budem baba dok me ćerka ne bude počastvovala tim statusom, već desetak dana kuvam odluku u glavi, kuvam, kuvam i skuvala sam je.

Pošto je Hana  pisala slično kao ja i pokrenula hashtag #hodajsamnom, za sve nas koji smo kao ona, nemotivisani, lenji i sa spiskom tako lepih opravdanja, ja joj se pridružujem i počinjem da hodam sa njom, brzo koliko mogu da izdržim. Jer neću da me moja lenjost, moja opravdanja i moj kompjuter ubiju. I neću da misle da sam hazbendu mama 🙂

I jer hoću da se osećam dobro a ne bolesno, to najviše.

Hoću da stignem do trčanja. Zato što ove ljude viđam svakog dana.

Zato što me ovaj dečko oduševio.

Zato što hoću da se družim sa ćerkom i na taj način, da osetim taj adrenalin

Zato što me isprepadao ovaj tekst.

Zato što neću više da imam grižu savesti kad jedem jer nije do jela nego do nekretanja.

Zato što mi treba srce, što da me održava u životu, što da volim 🙂

Vi sad, ako hoćete, možete da me podsećate da mrdnem zadnjicu, možete da nam se pridružite, možete i dalje da sedite i pišete sebi opravdanja, kao ja.

Moja ćerka se priprema za Ljubljanski maraton.

Ja počela maratonsku borbu sa samom sobom, ovaj tekst je prvi korak.

Držite mi palčeve.

Trkače sam fotkala u Banjičkoj šumi, svakog jutra sam ljubomorna na njih.

Ćerka polumaratonka 🙂

Ovaj tekst je deo akcije Coca Cola Bloggers Network Adria