Blog stražo, voljno!

Mahlat ovde – blogovsko ime. Iliti Mirjana ovde po ličnom imenu. Svetovno još nemam a ne verujem ni da ću ga imati. Dakle, Mahlat je današnji dan provela osakaćena od milog joj bloga, lutala po internetu, nervirala se, što joj nestade ono sa čim se vremenom srodila. Davala neke oglase – ko ugleda plavopirgavi blog koji se odaziva na ime Mahlat da ga ‘vata, drži i ne pušta dok ne dodjem – ma jok!

Fala svima koji su mi pružali podršku što mejlovima, što porukama a fala i Dedi što mi je jedan isti mejl posalo pet puta. Svih pet puta sam ga pažljivo pročitala.

I tako me zabolela glava…

I tako obezbložena, obespamećena i s tendencijom da postanem i obezglavljena pozovem milog ljubimca i zacvilim da mi nema bloga, štaaaaa ću sad da radimm – na šta mili ljubimac, naravno, mrtav ‘ladan odgovori – Jeb’o te blog! – i naredi da dižem dupe i izlazim iz kuće.

Sretosmo se, ja k’o uveo cvet, ljubimac k’o raspevano proleće, njemu svi forumi na svom mestu, počesmo da šetamo i ja se tako, obezbložena, obespamećena i s tendencijom da mi otpadne glava, na smrt i na prvi pogled zaljubim u neke čizme. Pogledam ljubimca najtelećijim pogledom koji sam umela da izvučem iz one pulsirajuće glave i dobijem čizme.

Nastavismo da šetamo i dodjosmo do knjižare u kojoj prošle nedelje kupih knjigu i u kojoj sam nameračila da kupim još jednu, knjižare nema. Umal’ ne počeh da lelečem na glas. Kad god vidim da nema knjižare znam da će da nikne il’ banka il’ kladionica il’ neka treća glupost. Indijski restoran, na primer, u kome će u roku od dva meseca da počnu da služe ćevape, tako kod nas ide sa tim stranskim nacionalnim jelima, nismo kultivisani za tudje kuhinje. Vidim poče ljubimac da vreba ko će da me pogleda naopako pa da počnem da mu vadim oči i odvuče me u drugu knjižaru gde dobih dve knjige umesto one jedne.

Vratismo se, vidim i moj blog se vratio, ne deluje kao da ga je silovao čopor lavova iako sam ja bila ubedjena da se na njemu glupom i naivnom neko ceo dan iživljava. Proverih kakav mi je rejting, ja na Blogostaju pala negde, nisam više ispod Raina a baš mi odgovarala ta pozicija. Al’ nema veze, ću se popnem opet.

Odspavah jednim okom pošto iznad moje zgrade preleću helikopteri k’o da im je tesno nebo a ispred zgrade danima arlauče neki odbegli pas koji liči na kurjaka, na svakoga ko prodje a svi oni istovremeno arlauču na njega. Ne uspeh da nadoknadim ono što sam jutros ustala sa prvim petlovima koje nisam čula zbog onih što krešu i testerišu trulo granje pa sve to mora pre sedam sati.

Glava me još boli al’ imam čizme.

A i blog u koji uopšte više nisam sigurna.

Svi koji su se sekirali – ‘De ti je, ženo, blog – imaju izlazak u grad ako ima ko da ih izvede. Bez prenoćišta. Ne preterujte.

Sutra će možda ponovo morati da se stražari.