Mahlat na sto načina

Ovaj post ima za cilj da mi kao nekoliko žena ovih dana javite da ste bile na pregledu i da je sve ok. A to ne morate, meni je samo drago što sam neke žene svojom pričom podstakla da odu.Ovaj post ima za cilj da jednog dana, kad vam padne kamen sa srca, makar vam oba stopala prebio, kažete – Moje dojke su OK!Nadam se da će i moje biti.

Od tog trenutka više ništa nije bilo isto. Pokušavala sam da živim isto, ali jednostavno nije bilo isto. Mnogo sam plakala, razmišljala da li da pišem testament, koliko će boleti moju ćerku, kako moj hazbend ne zna da uključi veš mašinu, da nije posle svega zaslužio da ostane i bez mene, kako će...Sve šmrcajući govorila sam sestri – kako će oni to podneti, kako će se s tim nositi, dok nije dreknula na mene – Neka se nose kako umeju, svakako će se nositi, tebi se dešava, razmišljaj kako ćeš se ti nositi s tim.

Tvoje godine tebi ne znače ništa.Znače samo drugim ljudima koji te po tome procenjuju i ocenjuju.Šta nije za tebe.Šta je sramota da radiš.Šta je sramota da kažeš.Gde je sramota da se pojaviš.Uopšte, ovi što misle da je njihova mladost samo njihova privilegija, tvoje godine procenjuju kao neku sramotu, kao da ti nikada  nisi bila mlada, kao da oni neće ostariti.

Sve dok sam je držala za ruku, dok jednog dana nije odlučila da je porasla dovoljno i da je blam da je majka drži za ruku, nekako sam bila normalna. Kad je svoju ruku „amputirala“ od moje, u moj stomak se uselila neka životinja nepoznatog porekla koja uglavnom podrhtava i s kojom je moj razum u neprekidnoj zavadi.

Nekoliko puta sam bila ubeđena da reč sa njim, evo kunem se u sve, nikada više neću progovoriti. Nekoliko puta sam bila ubeđena da reć sa mnom, tu me seci, neće progovoriti. Par puta sam planirala da pobegnem od kuće i par puta sam sumnjala da je pobegao od kuće. Nekoliko puta smo pretresali dan kad se sretosmo, bolje da se nikad sreli nismo. Nekoliko puta smo se toliko dernjali da nadjačamo jedno drugo da sam zatvarala prozore da neko ne pomisli da se koljemo.