Home / Mahlat na sto načina / Došao, izuo se i digao noge na stočić – karcinom dojke, moj neželjeni gost

Došao, izuo se i digao noge na stočić – karcinom dojke, moj neželjeni gost

Tog popodneva sam ležala, gledala neki film, krenula rukom da se počešem i napipala nešto što do juče nije bilo tu. Skočila sam kao poparena, uletela u drugu sobu, zauzela istu pozu pored hazbenda, uzela njegovu ruku, rekla – opipaj ovo…

Šta ti je to, jebote!

Da ne reče jebote, bilo bi mi lakše.

Narednih par dana smo pipali moje dojke, čas napipavali da nečega ima, čas nismo mogli da ga lociramo, pričali šta nas je sve strefilo u zajedničkom životu, pa ako će i ovo da nam se desi, onda jebi ga… Posle nekoliko dana smo precizno locirali to nešto što ne treba da bude tu, moja ruka je nebrojeno puta dnevno kretala da opipa. Sestra se tih dana šetkala po nekim plažama, pošaljem joj poruku – napipala sam nešto…

Desetak dana posle tog razgovora ležala sam kod nje na krevetu, prepipavala je moje dojke i konstatovala da nečega ima, ali da joj nedostaje treća dimenzija (šta god to značilo, nisam ni pitala), da je ili neka cistica ili fibroadenom i da će me ujutru odvesti na ultrazvuk, kad sam već tu.

Pile smo vino, govorila je – videćeš da nije ništa, opusti se. Pevala sam.

Ujutru u kragujevačkom KBC-u, doktorka – ej, pa mi se znamo, o, da, sestra – ej, ja sam poznavala tvog tatu, rendgen tehničar –ej, ja sam poslednji pričao s tvojim tatom… Ponovo pipanje, ista konstatacija – ne izgeda da je nešto, ali hajde da pogledamo kad si već tu.

I onda… kako je spustila sondu na moju dojku, doktorka je izgovorila – nešto mi je ružnjikavo ovo. Odmah mamograf, odmah – ako nećeš da te lažem, gospode, naravno da neću, već mi ceo svet sedi na glavi, već ne znam gde sam, šta sad – zloćudno…

I onda sam, ja koja toliko naučila o karcinomu dojke kroz akciju Moje dojke su Ok, počela da plačem. Zbog onoga što me čeka. Koliko god da znate, taj trenutak je kao da su vam rekli da ste osuđeni na smrt, samo vam neće reći kad će  presuda biti izvršena. Plakala sam, izvinjavala se, oni mi govorili da se ne izvinjavam, da je normalno što plačem, da ne bi bilo normalno da nemam reakciju. Nije karcinom dojke danas ono što je nekad bio. Nije, ali je potencijalno smrtonosan… Ali je karcinom…

Odatle sam izašla kao led ledeni na onu vrućinu, pozvala hazbenda, pozvala brata, otišla na groblje gde zauvek leže oni koji su me stvorili, kojih nema da jednom od njih sednem u krilo, sklupčam se i budem uplašena, mala i zaštićena.

Šetala sam kroz grad u kome sam se rodila, u kome sam rodila, potpuno prazne glave i sretnem drugaricu koju nisam videla godinama i godinama. Ne treba da vam kažem da sam pila i kafu i suze, pretpostavljam lupetala neke gluposti, ne sećam se, ona je jednog trenutka rekla – Znaš, kad razmišljam o životu, ja sam zatvorila svoj krug. I to me nekako smirilo. Pa da, deca, unučići, to je to – nastavila si život, zatvorila si krug, ne treba nikome više da brišeš guzu, skidaš temperaturu, kuvaš supice, sve znaju sami, svet može i bez tebe. Svet može i bez mene. Svi oni mogu bez nas…

Samo, ja dobro, ja odlično znam kako je kad neko koga mnogo voliš ode bez mogućnosti da se vrati, ode zauvek, koliko to boli, koliko ne prestaje da boli, samo naučiš da živiš sa tim. I ne želim da ikoga bolim.

Osamnaet godina ranije, potpuno svesna da umire, moja majka je rekla – ne plašim se, ne znam kako to izgleda, ne znam ima li nečega, ako ima ne znam kako je tamo, samo sa jednim ne mogu da se pomirim, da vas više neću videti. Osamnaest godina razmišljam o tome kako smrt nije shvatala kao – neće me više biti, nego kao – biće me negde, u nekoj dimenziji u kojoj neće biti vas i ja ću patiti. Ne umem drugačije da objasnim.

Ja sad sedim, slušam o tom životnom krugu i razmišljam – bokte, nisam se nagledala one male Ne mogu da zatvorim krug…

Rastanemo se, odem kući, počnem da čerečim neko pile koje mi je sestra ostavila, ja čerečim pile, mene čereče misli, ona zove da se vratim, da je neka žena otkazala biopsiju, ukazao se termin, vratim se, malo umrem od straha, malo umrem da li će ultrazvuk stomaka pokazati da se kancer baš odomaćio, za četiri dana sam imala crno na belo da jeste zloćudno, koliko je…

Od tog trenutka više ništa nije bilo isto. Pokušavala sam da živim isto, ali jednostavno nije bilo isto. Mnogo sam plakala, razmišljala da li da pišem testament, koliko će boleti moju ćerku, kako moj hazbend ne zna da uključi veš mašinu, da nije posle svega zaslužio da ostane i bez mene, kako će…

Sve šmrcajući govorila sam sestri – kako će oni to podneti, kako će se s tim nositi, dok nije dreknula na mene – Neka se nose kako umeju, svakako će se nositi, tebi se dešava, razmišljaj kako ćeš se ti nositi s tim.

Izašla na konzilijum, čekalo me je internista, biohemija, grafija pluća, prijava na zdravstveno osiguranje (nisam bila zdravstveno osigurana, pa nije mi bilo potrebno, a užasno sam lenja za te stvari), mlelo me je šta moram, ja sam mlela svoj život, propuštala kroz sito – šta sam zeznula, gde sam zeznula, zašto sam zeznuta.

Sunce je isto sijalo i nije isto sijalo.

Gde god sam ušla tih dana, govorili su mi – samo pozitivno.

Mnogo sam plakala, to je valjda pozitivno, šta znam.

Mnogo sam uzdisala, imala sam tu neverovatnu potregu da uzdišem i dobro sam se osećala posle toga.

Gde god sam ušla, pominjali su mi stres.

Čvrsto sam obećavala sebi da ću prestati da se bavim krivim Drinama. Niti ću ih ispraviti niti ću svet učiniti boljim, svet je sve gori i gori, što ja u njega ne mogu da se uklopim to je moj problem, moram da se uklopim u sebe, ono malo što imam. Moram da se resetujem u fazu – ma boli me dupe. Koga boli dupe, ne boli ga ništa više.

Želela sam da legnem, zaspim i probudim se dan pre nego što sam napipala to što sam napipala, dan pre mamografa i biopsije, u mom starom životu. Nije moglo.

Ono što sam uradila tih dana za sebe:

nisam guglala, nisam želela da čitam tuđa iskustva, stravične negativne priče, o travama i čudotvornim lekovim „koje lekari kriju od nas“, dovoljno sam znala, pričala sam samo s lekarima.

Odabrala sam par ljudi kojima sam rekla, večno ću im biti zahvalna što su bili odmereni kad su mi se obraćali.

Svima, uključujući hazbenda, ćerku, brata, sestru, zahvalna sam što nisu izgovarali one banalne stvari – nije to ništa, ih, lako ćeš ti to. Imam rak. Imam zloćudnu, nepredvidivu bolest.

Sestri ću zauvek biti zahvalna što me skomatala na brzinu i gurala dalje, toliko me je gurala da sam počela da paničim pa je posle morala da mi objašnjava da to radi jer me poznaje, manje ću plakati, manje imati vremena za razmišljanje.

Hazbendu zauvek zahvalna što me istrpeo, izvini, ljubavi.

Šta se dešavalo u meni možda mogu da razumeju samo žene koje su prošle i koje prolaze isto.

Ovaj post sam napisala iz dva razloga:

osećam odgovornost zbog akcije Moje dojke su Ok

kada sam objavila da sam operisana i od čega, ostala sam šokirana koliko mi je žena poslalo mejlove i poruke, koje ovog trenutna prolaze isto što i ja ili su prošle pre par godina. Šokirana iako znam da karcinom dojke ima status infektivne bolesti, toliko je čest. Razumem da ne mogu sve o tome javno, različiti smo, različito doživljavamo, što se mene tiče, svaka njihova optimistična priča mi je vetar u leđa. Želim da moja priča bude nekoj ženi vetar u leđa.

Prošle nedelje sam sa novim PH nalazom bila na konzilijumu. Sreća u nesreći je da su žlezde mirne, da nemam regionalne metastaze i da ću proći bez hemioterapije, samo sa zračenjem, što reče moj hirurg – kako smo se nadali, svi smo se dobro udali kad ste Vi u pitanju. Pet narednih godina (pod uslovom da sve bude u redu, da ne bude nekih neprijatnih iznenađenja), biću na hormonskoj terapiji jer je ovaj zlojeb hormonski zavisan.

U sledećem postu ću vam pisati o tome koliko je važno da idete na preventivne preglede bez obzira koliko imate godina, karcinom dojke više nije kao nekada „rezervisan“ za žene u godinama.

Ovih dana učim da doručkujem.

Lagano menjam navike.

Ne pravim radikalne rezove.

Mirim se sa sobom.

Sa svetom.

Učim da se ne nerviram zbog gluposti.

Pomalo patim što nisam više brinula o sebi.

Brinite o sebi, niti hoće niti može to neko drugi.

 

Pročitajte i

Pred godišnjicu braka

Nekoliko puta sam bila ubeđena da reč sa njim, evo kunem se u sve, nikada više neću progovoriti. Nekoliko puta sam bila ubeđena da reć sa mnom, tu me seci, neće progovoriti. Par puta sam planirala da pobegnem od kuće i par puta sam sumnjala da je pobegao od kuće. Nekoliko puta smo pretresali dan kad se sretosmo, bolje da se nikad sreli nismo. Nekoliko puta smo se toliko dernjali da nadjačamo jedno drugo da sam zatvarala prozore da neko ne pomisli da se koljemo.

7 komentara

  1. Draga Mahlat, nemam reči koliko me dirnuo i dojmio vaš tekst. Samo ću vam reći da mi je drago što ste sada dobro.

  2. @mzlaki, nisam još baš sasvim dobro, ali se nadam da ću biti 🙂

  3. Preteška stvar i prelična, a bez grama patetike. Svaka čast. Držite glavu iznad vode i plivajte u dobrom smeru.

  4. Iako nismo prijateljie vise na fejsu – procitala sam i ostala u stanju zabezeknutosti tako…Zelim ti potpuno ozdravljenje, zelim ti i mnogo srece, zelim ti jos mnogo, mnogo godina posle ove operacije..Zagrljaj ti aljem uz punu podrsku.

  5. …i oprosti na lovnim greskama…sa telefona saljem poruku. 🙂

  6. V

    Draga Moja, ja sam „džindžerka“ o kojoj ste jednom pisali tekst o tome kako sam se nosila sa opadanjem kose od hemioterapije . Upoznale smo se u Beogradu na nekom okruglom stolu gde sam galamila kako Vrnjačka Banja nema ultrazvuk. Sve što želite da pitate , stojim Vam na raspolaganju, Možemo da pričamo, ćutimo ili kako god ja ću Vas sigurno razumeti jer sam prošla ovu borbu. moj br je 060 6612 671 Vesna, predsednica Ženskog centra Milica, usut kupili smo onaj UZ aparat koji je falio banji Veliki pozdrav, niste sami, ima nas

  7. P

    Ja sam u fazi:
    “ Ovih dana učim da doručkujem.
    Lagano menjam navike.
    Ne pravim radikalne rezove.
    Mirim se sa sobom.
    Sa svetom.
    Učim da se ne nerviram zbog gluposti.
    Pomalo patim što nisam više brinula o sebi.

    Brinite o sebi, niti hoće niti može to neko drugi.“ !!!!
    Svu srecu i zdravlje ovog sveta Vam zelim. Probudili ste u meni nesto sto je odavno zaspalo.

Ostavite komentar