Home / Život piše romane / Da nas je više…

Da nas je više…

Danas sam planirala nešto sasvim drugo. Danas bi bio rođendan moje majke, moje lične čarobnice i noćas mi je, ko zna zbog čega, najverovatnije što sam se u mislima vratila u neke dane i  u neki drugi prostor, u misli dolutala ona. Blagoslovena sam poznanstvom, u današnje vreme takvi ljudi deluju pomalo nestvarno i nadrealno. Mislim, ovo vreme u kome nam je uvek kriv neko drugi što ne možemo da krenemo napred.

Ona je iz jednog mesta za koje nikada nisam čula dok nju nisam upoznala, koje najverovatnije nikada neću posetiti a koje kroz njene priče doživljavam kao raj na zemlji.

Studirajući, sve vreme je držala jednu malu radnju da bi mogla sebe da izdržava. Ona u jednom mestu, radnja u drugom, prilično udaljenom. Sama.

Onda ponovo sama u trećem mestu gde počinje svoju poslovnu karijeru i upoznaje svog sadašnjeg supruga, takodje ‘’stranca’’. Počinju život u trećem mestu, naravno kao podstanari, sami, bez rodbine, podrške, pomoći.

Za dve godine je rodila dvoje dece a ubrzo posle toga izgubila celu izvornu porodicu. Nema nikoga kome bi ponekad možda mogla  da se isplače na ramenu ili se požali da je umorna. Kaže da od tad nije ista.

Piše pesme. Tople, čežnjive. O zemlji. One pesme koje retki pišu. Pakuje ih u zbirke i na svojim književnim večerima čita kako treba voleti zemlju i Zemlju.

Ona se ujutru budi i počinje da okreće ovu kuglu. Potpuno neosetno.

Majka devojčice i dečaka, neko bi rekao sasvim dosta, usvojila je devojčicu. I sad ima troje dece.

Ima i četvrto, jednu devojčicu iz doma za nezbrinutu decu koja je kod nje na hraniteljstvu.

Ima ih još. Nekoliko njih iz doma kojima proslavlja rodjendane, sprema ih za ekskurzije, pomaže u učenju, daje im ljubav.

Radi projekte, ide na seminare, putuje u jedan drugi grad da bi se videla sa svojim studentima kojima je mentor. Bavi se inkluzijom Roma. Dobija književne nagrade.

U medjuvremenu je uspela da kupi jedan mali stan, da ga pretvori u savršenu kutijicu a onda, uz pomoć kredita, da ode u veći. Tu živi njih šestoro, srećni, nasmejani, zadovoljni, sa planovima.

Iznela sam ovde samo suve informacije, ne želim da napišem ništa čime bih otkrila njen identitet.

Ima 41 godinu. Život joj izgleda ne dozvoljava da joj se te godine i vide i kad biste je ugledali samo biste osetili potrebu da je zaštitite ne sumnjajući koliko u njoj ima snage i energije.

U stvari, možete li vi da je zamislite? Naspram svih onih ljudi koji sede i čekaju da im prodje život koji bi im bio mnogo lepši i kvalitetniji da se nisu rodili ovde nego negde tamo gde zaslužuju.

Da nas je više…

Njena o deci –

Sijaju mi zvezde

iz ugla male sobe,

tu mi se ptići gnezde,

tu mi žubore vode.

 

U uglu kutije ove

dva mi lakonoga laneta

skakuću dane svoje.

Ovaj dan, posvećujem ženama sa velikim Č.

Ako ih ima oko vas, pišite o njima.

Danas bi mojoj mami bio rodjendan. Htela sam o njoj, jednu priču koju nosim u sebi – Odjek tvog koraka. Još uvek nemam snage za to a prošlo je jedanaest godina.

Kao da je juče bilo…

Nikada nisam umela o onome što me boli…

Pročitajte i

Najveći sportski sporedni događaj na svetu

Baš u vreme kad se cela zemlja radovala uspehu košarkaša i ženske reprezentacije u straljaštvu …

3 komentara

  1. Deo o mami me je rasplakao…sama činjenica da je bila tvoja čarobnica. I onda, sledi priča o toj mladoj ženi koja je manje-više čudotvorac i ima sve vrline ovoga sveta. Mislim da ću celog dana nositi osmeh na licu, što se kod mene ne dešava tako često. Hvala ti. :heart:

  2. Htela sam nešto da kažem, negde oko sredine teksta. A onda sam došla do kraja i imam samo suze.

  3. Dvanaest godina nemam sa kime da podelim prvi mart,mamin rodjendan.Iste te 2001g.sam ispratila nju pa posle dva i po meseca brata.Nisam znala koliko moje ljubavi zaslužuju.A oproštaj?

Ostavite komentar