Home / Mahlat na sto načina / Pedeset nijansi…

Pedeset nijansi…

zgaziti ljubavNe sive, nego života.

Prođe i ovaj Dan ljubavi u vezi sa čim se kontempliralo na mrežama sve sa ciljem dokazati da je ljubav jedno čisto sranje koje, samo li joj dozvoliš da te takne, može da ti urniše život. Ljubav vam je na ovim prostorima uvek bila posmatrana kao sramota, ako si muško, pa zaljubljen i osetljiv kada je „objekat“ tvoje ljubavi u pitanju, ti si šonja, ne d’o bog da se odrekneš piva sa ortacima zarad „ribe“, obeležen si u muškom društvu za ceo život, uglavnom te gledaju kao da imaš roze papučice na nogama, sa sve onom pufnom od perja; ako si žensko, ti si budala u očima svih onih kojima pričaš o osećanjima, ima da te udave kako te on samo koristi iako nemaju pojma kakav je vaš odnos i iako vi nemate ništa što bi on iskoristio. Obaška što Srbi neće, bre, da obeležavaju Dan ljubavi, to nam stiže s mrskog zapada, dok, recimo, Noć veštica obožavaju iako je to paganski praznik stigao sa istih prostora odakle i ovaj prvi. Al’ ajd’ sad. To ko objasni, car je, ja ne umem.

Nego, pričah ovih dana sa nekim ženama, mlađim, srednjim i starijim o tome kako je teško danas se zaljubiti, naleteti na nekoga koga ćeš voleti, odlučiti se za zajednički život, mirenjem sa situacijom i tim nekim stvarima. Danas, zato što smo pričale o danas, inače, mislim da je uvek teško, ako baš želite ljubav, razumno možete imati šta god hoćete. A teško je jer svi od svakog susreta koji zaliči na ljubav očekujemo mnogo i sve, to mnogo i sve se dešava jednom u životu.

Što se tiče ljudi, postoje dve grupe – oni koji upadaju u veze i brakove ljubavno i oni koji upadaju razumno. Ja sam od ove prve vrste.

Ja sam vam od onih koje su na pomen reči udaja obično pravila grimasu kao da sam upravo pojela nešto kvarno, nije mi bila u životnom planu. I udadoh se onda kad su se moje drugarice razvodile. Opet bez plana.

Sa ove distance, to je najverovatnije zato što nijednog muškarca, od svih onih sa kojima sam bila u „ozbiljnim“, površnim, platonskim i svakakvim vezama, nisam posmatrala kao ono – kako bi bilo kad bih se budila pored njega noćima i godinama, nijedan me nije doveo do te faze da razrađujem šta bi bilo kad bi bilo. Nisu imali taj talenat, niti sam za uz njih bila talentovana za maštanje o kućici u cveću. Nismo se našli ni u vremenu, ni u prostoru, ni jedno u drugom. Onda se desio hazbend sa kojim je sve bilo kao trava da raste, desili smo se jedno drugom, nisam razmišljala šta bi bilo kad bi bilo, nego samo da će biti. Pa šta god. I biva svašta, ponekad uopšte nije ni lako ni lepo, ali te ni lake ni lepe situacije sam imala i sama, hoću reći imamo život.

Nego, nema čoveka, i muškog i ženskog, koji ne vapi za ljubavlju, kako da je dobije, tako i da je pruži.

Kad biste me pitali koji su mi periodi bili teži, oni kad me niko nije voleo, ili oni kad ja nikoga nisam volela, bila zaljubljena – mnogo teži su mi bili ovi drugi jer sam se osećala prazno. Imala sam jedan vrlo dug period, trajao je četiri godine, u kome sam bila potpuno emotivno prazna, čak ni ona mala simpatija, ništa. Pamtim ga kao pritiskajući i gušeći, svaki izlazak iz kuće je bila noćna mora – možda ću sad sresti nekoga zbog koga će mi zadrhtati stomak…Ne sresti onoga ko će da me obasipa pažnjom, nego sresti onoga zbog koga ću imati osećaj da ću pasti u nesvest svaki put kad ga vidim.

Ako pažljivo čitate sve tekstove namenjene ženama, videćete da nam se nameće da uživamo u seksu a ne u ljubavi, da se posvetimo karijeri, jebote, a ne emotivnom životu, da vreme provodimo u salonima za ulepšavanje a ne sa nekim muškarcem, to, bre, dosadno, demode, da budemo potrošači svega što nam podmetnu, nikako konzumenti ovog jednog, jedinog, života koji imamo. I da u sve što stupamo, stupamo s garancijom koje život inače nema.

Što se muškaraca tiče, pa za njih imaju samo jedan savet – ribe su samo za karanje. Sve ostalo dobiješ uz pivo s ortacima.

Ima Đorđe Balašević jednu divnu rečenicu – da su svi susreti, sve „ljubavi“ koje su mu se dešavale bile samo uvod ka susretu sa NJOM.

E, u vezi sa tim.

Da bismo stigli do ljubavi svog života, moramo imati te susrete tek da vidimo šta volimo, šta ne volimo, zato što smo živi i što unapred ne možemo znati ništa. I nikako rastanke sa tim ljudima ne treba doživljavati kao životna razočaranja. Ok, razočaranja, ali životna, ona koja odrede dalji put, ma hajde!

Jer kad se desi, a desiće se kad tad, svakome, sigurna sam da nekako vrlo brzo shvatimo da je to to.

A onda se samo treba prepustiti.

Jednom mi je jedna žena rekla – ma neću da ulazim u vezu sa njim, dopada mi se, sve je super, ali završiće se kao i sve ostale pre toga.

Kakva greška!

Misilila je o trenutku kad će da padne, ubeđena da će pasti, već umorna od čekanja, odustajala je pre nego što je išta počela. Poznajem prilično onih koji čuvaju sebe od razočaranja i zbog toga propuštaju sve ono što tome prethodi, ne dozvoljavaju da ih iko očara.

Jeste ponekad teško poverovati da se najzad pojavio neko s kim biste i u vatru i u vodu (kad ste poslednji put ovo čuli?), obično se osećamo kao da treba da pređemo ulicu a automobili jurcaju kao sumanuti, ako koraknemo gotovi smo.

Ali, ako se prepustite…

Osetite kako više ne hodate nego lebdite.

Da se rađate svakog dana.

Uživate u onoj buri koja se dešava u vašem stomaku i glavi.

Potpuno se otvarate.

Palite sva svetla u sebi.

Puni ste, ne siti.

Prestanete da se stidite svojih mana jer volite nečije mane.

I iznade svega –

nenormalno počnete da volite sebe u vezi sa tom osobom.

I počnete da navijate svom snagom za vas dok vam oni koji vas mnogo dobro poznaju, jelte, i život poznaju bolje od vas, i vas od vas, govore da se ne zanosite. Kao što su meni.

Sva prijateljstva, sva drugovanja, ortaci, drugarice, provodi, ne vrede koliko ta jedna osoba.

Samo ako skontate da sa vam ona može biti sve to i da s njom možete sve.

Vama dvema koje ste mi bile inspiracija za ovaj post – navijam svom snagom za vas i onaj trenutak kad ćete se osećati kao da vas je udario grom. Preživećete 🙂

 

 

(Foto: blog.libero.it)

 

 

 

Pročitajte i

Priča o 55 godina

Tvoje godine tebi ne znače ništa.Znače samo drugim ljudima koji te po tome procenjuju i ocenjuju.Šta nije za tebe.Šta je sramota da radiš.Šta je sramota da kažeš.Gde je sramota da se pojaviš.Uopšte, ovi što misle da je njihova mladost samo njihova privilegija, tvoje godine procenjuju kao neku sramotu, kao da ti nikada  nisi bila mlada, kao da oni neće ostariti.

2 komentara

  1. G

    Kad počnem da volim sebe onakvu kakva sam kad sam sa njim, tad znam da je ljubav – uvek to podvlačim. Sve mi se sviđa što si napisala a posebno završni deo 🙂

  2. Ljubav se uglavnom boji u tu roze varijantu na pufne, a ja sam jedna od onih koja se nikad nije snalazila sa tom bojom. Osim kad su naočare kojim posmatram ljude u pitanju, pa gledam da u svima i svemu vidim dobro. Romantika ima puno varijanti i moj suprug i ja negujemo crnohumornu nijansu, samo nama znanu. Ne mora dakle biti ni siva ni roza. Ovo sa gromovima mi ide od ruke samo kad mi stane na žulj, ali mogu da shvatim kako bi trebalo da dožive oni kojima si to na taj način poželela. Nadajmo se da nisu bukvalci i da ne shvate u stilu „Grom te spalio!“

Ostavite komentar