Home / Mahlat na sto načina / Kad me udari pesnicom u grudi

Kad me udari pesnicom u grudi

Kad sam je rodila obećala sam sebi da ću joj pružiti sve. Mislila sam da samo tako može sebe da odredi i sutra izabere ono što voli.

To sve bilo je neumorno čitanje pred spavanje, neumorno pričanje – to je to, to je to, odvođenje na časove baleta, klavira, zajedničko crtanje, zajedničko pravljenje novogodišnjih ukrasa, zajedničko sve što zajedno mogu da rade majka i ćerka.

Nikada pred njom nisam sakrila nijedno svoje osećanje, nijednu suzu, dopuštala sam joj da me vidi potpuno ranjivu.

Imala je 12 godina kada je umrla moja mama i nije želela da ode na sahranu. Nisam je terala, nisam pitala, nisam pričala – ona te je čuvala, toliko te volela, moja ćerka je bila devojčica i imala je razlog što nije htela da ode. Ni suzu nije pustila.

Par meseci nakon toga, dok sam ja pokušavala da se pomirim sa činjenicom da više nisam ćerka, da sam sada samo mama, osećala sam se kao malo napušteno dete a imala sam obavezu da budem ista, zatekla sam je kako plače. Čitala je knjigu „Dnevnik Ane Frank“ i samo mi je prstom pokazala rečenicu – „Bake više nema i niko ne sluti koliko mi nedostaje.“ Šćućurila sam se pored nje i dok je ona plakala, najzad, ja sam razmišljala o tome kako je već velika i kako u njoj neka osećanja moraju da sazre, da nije više ono malo dete koje će se rasplakati tek tako, kao kad padne i razdere koleno.

Na prelasku iz osnovne u srednju školu, ono o čemu sam ja sanjala nije bio i san moje ćerke. U redu, ti imaš pravo na svoje snove, nisam te rodila da sanjaš moje. Kad je stigla do fakulteta nisam imala nikakvu sugestiju, samo pitanje – šta ćeš dalje.

Prošle nedelje položila je poslednji ispit na masteru.

U međuvremenu, jednom me je pitala – Kako to da ti meni nikada ništa nisi zabranila? Stvarno, pomislila sam, nisam, ali mislim da sam onda, davno, kada sam joj rekla – Sve što uradiš u životu uradićeš sebi a ne meni. Meni se to možda neće svideti, ali sa tim što budeš radila ćeš morati da živiš ti, ti sa tim da se budiš – u stvari razjasnila sve ono o životu. Ja mogu da vrištim, govorim da si luda, neodgovorna, neobuzdana, ali nikada neću znati kako se osećaš a to mi je najvažnije. Gledaj da se nikada ne osećaš ružno, da imaš što manje stvari zbog kojih ćeš se kajati jer je to tako zaludna bolest.

U tom istom međuvremenu, moja devojčica je porasla i ostala ista onakva, prvo sažvaće svoja osećanja pa me udostoji da mi nešto ispriča o tome. Naučila sam da ne oblećem oko nje kao leptir oko cveta, da čekam i da se trudim da progutam knedlu koja mi stoji u grlu jer kada vidim da se nešto dešava, najverovatnije kao svaka majka, ja snimam horor film, nikako komediju. Srećom, uvek su u pitanju samo njena previranja.

Nešto nisam naučila – da je odrasla žena. Moja ćerka ima onoliko godina koliko sam ja imala kada sam saznala da ću postati mama. Ja moram da znam gde je, sa kim je, kada se vraća, njoj se diže kosa na glavi, nikako da shvati da ne mogu da se izborim sa strepnjom kada nije tu. Ne jer joj ne verujem nego zbog onoga što može da je sretne, prepreči joj put, zagorča joj ili promeni život, postoje situacije koje ne možemo da iskontrolišemo.

I tako smo moja ćerka i ja, zadnjih godinu dana  u nekom verbalnom ratu u kojem sam ja dosadna a ona neodgovorna, ja zaludna, ona najbezobranije dete od kad je sveta i veka. U stanju sam da vrištim pa da plačem što sam vrištala i, iskreno, ja sve ovo jesam, ona nije. Ni neodgovorna ni najbezobraznija, ja moram da je pustim.

Nedavno mi je, u jednoj raspravi rekla da ne želi da bude kao ja. Osetila sam se kao da me je udarila pesnicom u grudi iako je sasvim u pravu, ne treba da bude kao ja, dosadna, džangrizava, puna strepnje, nervozna… Ni ja ne volim što sam ovakva, ali svoju strepnju smirujem samo onda kada je čujem. Žao mi je, ali sećam se moje majke onda kada nisu postojali mobilni telefoni ni Internet i kada je čekala da joj se javim s drugog kraja sveta da sam stigla živa i zdrava, i sva ona predavanja – to što ti znaš da si dobro i da je sve u redu meni ne pomaže, bože zdravlja, imaćeš i ti dete. Sećam se kako sam je smatrala neopisivo dosadnom, ponekad svojim najvećim neprijateljem i kako sam naučila da se družim sa njom tek kada sam i sama postala majka. Koliko sam joj se suprotstavljala, mislila da ju je pregazilo vreme i koliko tek danas shvatam koliko je bila u pravu.

Ponekad, zaista, sedim i mislim kako nema goreg deteta nego što je moje, samo zbog toga što mi više ne sedi u krilu, što mogu da je poljubim samo kad odlazi ili kad se vraća, kada joj čestitam Novu godinu… Ili što nije namestila svoj krevet, ugasila svetlo, isključila šporet, zaboravila nešto da kupi – sve sitnice zbog kojih sam i ja mislila da ne želim da budem kao moja majka.

Ono što je moja ćerka kad izađe iz kuće, ne vidim, ne čujem, ne znam.

Prošle nedelje me je pozvao neko i rekao mi da želi da mi čestita na onome što sam uspela sa svojom ćerkom  i da želi tako da uspe sa svojom decom…

Tek danas sam uspela da skockam ovu rečenicu u glavi. Ako ovo čitaš, najlepše ti hvala što si mi ovo rekla.

Ti, ljubavi, ako ovo čitaš, oprosti. Nisi sve ono što umem da ti kažem, nisi ti kriva što sam ja ovakva kakva jesam. Izvini što te nikada nisam pohvalila.

Ponosim se tobom iako se često osećam kao da si me udarila pesnicom u grudi i isterala mi sav vazduh, da ne mogu da dišem.

Nisi ti kriva za moja „ludila“. Samo ti guraj svoju priču, onako kako si je gurala do sada.

Ja ću najverovatnije, bez obzira što sam ovo napisala i dalje biti  luda, dosadna, zaludna žena i neću umeti da spavam kad god si van kuće, iako pravih razloga nema.

Jednoga dana, shvatićeš da su sva moja ludila bila samo strepnja da te ne pojede mrak svakodnevice u kojoj živimo.

Nadjačala si ga, hvala ti.

Pročitajte i

„Kakve su ti misli, takav ti je život“

Sreća nije planina na koju se popneš, pobodeš zastavu i gotovo. Sreću čine trenuci. I ako u trenutku, ili danima, ili mesecima, nema ničega zbog čega ste pomislili – jao, kakva sreća – to iopšte ne znači da ste nesrećni. I ako je tačno ovo gore o mislima, a ja sam sigurna da nije, ali hajde, ako jeste, razboleće vas više potraga za srećom, pritisak da budete srećni, nego to što se danas nije desilo ništa zbog čega biste pomislili – jao, evo je sreća, izvolte, sedi, raskomoti se!

17 komentara

  1. Idi bestraga, zaplakala sam…

  2. G

    Rasplakah se, posle cu da dodam nesto. Valjda

  3. Prelep tekst jedne divne majke!

  4. Gutam knedlu. I sve znam. Mene čeka puta dva sve to – a imam dve iste, svojeglave, svoje, uporne, teške koliko i divne. Nek mi je Bog upomoć. Il nek barem upola odradim dobar posao kao ti 🙂

  5. uf.. suze si mi naterala na oči. Divno iz srca 🙂 hvala ti

  6. Neprocenjivo,
    Ljubav!!! Ljubav, ljubav…

  7. Da si joj ovo rekla, a ne bi mogla ovako, ne bi imalo ovoliko ljubavi u svakoj reči, slovu…
    Upali smo u vaš posed i svedoci smo ljubavi. Izvini što nismo nemi.
    Blog je i zbog ovoga divna stvar.
    Napisati ono što ne umeš reći i dotaći i nju i sve nas.
    Ponekad mi se čini da ljudi koji nas čitaju znaju mnogo više o nama nego oni sa kojima živimo i koji su deo nas.
    Imaš privilegiju da te ona i čita, pošto te je teško slušati! 😀

  8. Iz ugla ćerke koja još ne poznaje majčinstvo:

    Meni su 32. Pre nekih 5-6 sam pomislila kako nikad nisam čula majku da me je pohvalila. A onda čujem priču jedne njene prijateljica, pa jedne njene sestre, druge… i sve priče iste. Mojoj majci puna usta pohvala o meni. I nikom nikad ništa ne da na mene jer njena ćerka je najbolja na svetu.

    I tako i sad, nekoliko godina nakon toga, ona me nikad predamnom ne pohvali. Ali znam šta misli. I meni je to dosta. Srce je puno. 🙂

    A i što ne bi bilo? Moja mama je najbolja na svetu! 🙂 Čak i kad mi zbog jedne jedine šoljice za kafu u sudoperi prigovara da mi je „puna sudopera.“ 😛

    Tako da, draga Mahlat, ne brini – zna to tvoja ćerka, sigurno 😉

  9. r

    Moja mama (ne volim da je zovem ‘majka’ iz neobasnjivih razloga) i danas kad zivim u drugoj zemlji, cini mi se ne moze da zaspi dok me ne cuje. Mora da cuje bar to ‘laku noc’. S’ vremenom se opustila, kaze zna da sam u dobrim rukama (mog muza) ali je ipak jace od nje, taj strah i ta potreba ili sta je vec, da brine i pita se, i cuje to ‘bar nesto’ od mene. Prelepa prica. Nisam mama, kakva cu biti? Ne znam. Cekam da se sama iznenadim. 😉 🙂

  10. s

    Samo suze i pomešana osećanja

  11. V

    Nezno, lepo, stvarno i hvala…

  12. A

    Rasplaka me..pogodila me svaka rijec ,na ovaj ili onaj nacin,svejedno

    Moja rahmetli nana je cesto znala reci….bolje biti kamen nego majka :)…cesto mi padne napamet od kada me ludilo zvano..“ majka“ uhvatilo

  13. D

    Kako smo samo svi ludi, i kako nam „malо“ fali da se rasplačemo. I koliko ne umemo da jedni drugima kažemo koliko ih volimo. Moja madre me je ljubila u obraz kad zaspim, to mi je rekla pre par godina, a zašto? Da me ne razmazi, kaže. E sad, tanka je linija izmedju čeličenja deteta i maženja istog. Vaspitanje je intuicija, sistem pogodaka i promašaja, mnogo ljubavi, vere i nade da će taj neko porasti u čoveka sigurnog u sebe. Šta oni traže u medjuvremenu? Samo da ih pustimo, uz povremena usmerenja, što podrazumeva da mora da nam veruju. I tako…

  14. Sve majke su iste. I moja je otišla prerano. Nisam shvatala njenu bezrazložnu brigu, kao što ni moje ćerke ne shvataju moju. Shvatiće jednog dana, kad same budu majke. Nadam se samo da ću biti tu, da mi to priznaju, jer ja nisam imala kome da priznam.

  15. O

    Nedostaje mi moja mama. Hvala na priči, kao da nju čujem.

  16. A

    Napravi ti blago meni neku promenu u svom zivotu, ako si sa cerkinim ocem onda te neke odnose postavite da budu kao kad ste se upoznali, ako si sama, razvedena onda nadji momka i sve ce se promeniti, mislicesh ti na cerku ali i ona na tebe podjednako. Zar nije 😉

  17. Ne da nije, nego se slatko nasmejah kao i uvek kad neko ne ukapira nego se vodi za životnim naučenim klišeima, blago meni :mrgreen:

Ostavite komentar