Kad pustiš ruku… malo nedeljno samomučenje

Nikada nisam želela da budem ni poznata ni slavna a ni deo javne scene, estrade, srpskog džet seta, mrsomudjenja, prodavaica kiča, replika neke silikonirane glupače koja sedi u VIP loži i koja je poznata a da pri tom niko nema pojma zbog čega, šta je čini poznatom i čime je zadužila sve one koji je slikaju a ni nas koji to gledamo.

Godinama želim da se umuvam medju taj svet sa jednim ciljem – da sedim pozadi i vičem – ej, bre, gde ste pošli, ne može to na televiziju, ne može, ne može, ne može. Od svega jedino ja ne mogu ni da gvirnem tamo a i da mogu letela bih naglavačke.

Nisam jedna od onih žena koja se pali na predsednika i koja bi provela noć sa njim ali imam sve veću želju da ga zaskočim, da l’ bio dan ili noć, svejedno, i da mu ispiram mozak – jebote, jesi ti čuo za obraz, to je nekad, u ovom narodu, bila svetinja.

Nikada nisam želela da se bavim politikom ali kad se nešto bavi tobom onda moraš i ti time, ako nikako drugačije ono amaterskom odbranom, ovako kako inače radim.

Svet neću promeniti nikada, Srbiju takodje, po onoj mudrosti da pre nego što kreneš da menjaš svet treba da promeniš sebe imam samo jednu mogućnost – da postanem kreten, da se utopim, da me boli uvo za sve, da pevam ono za šta mi kažu da je hit i da se smejem nečemu nad čim bih ridala.

Juče sam šetala sa ljubimicom…

Pre par meseci ljubimica je rekla da bi upisala još  jedan fakultet. Nisam osetila ništa. Juče je, rekla – samo se plašim da neću uspeti da se zaposlim kad završim fakultet… Ono što sam osetila tog trenutka pretvorilo se u potok suza usred šume, i odjednom sam se osetila kao izduvan balon.

Ne umem da je tešim, kako da je tešim kad sluša i vidi.

Ne umem ni sa sobom da razgovaram, što je najgore, ne znam ništa sebi da kažem sem – potpuno si promašena i stvorila si još jedan promašaj.

Imam ’’normalno’’ dete. Razmaženo do bola što se tiče svakodnevnih sitnica, kupovine, oblačenja. Ponekad me nervira do besvesti ali razmazila sam je ja i kako god da me izludi ja i dalje negujem njenu razmaženost.

Dvanaest godina svog života sam posvetila isključivo njoj a onda sam počela da je ’’otkidam’’ od sebe drhteći da li će proplivati ili početi da se davi.

Od tih dvanaest godina ona je danas… pa eto, promašaj po svim standardima. Sem po mojim.

Nikada joj nisam delila neke ekstra savete i naredbe, – sedi da ti kažem, to je tako i tako i mora da bude, ili tako ili nikako, ja sam te rodila, biće onako kako ja kažem, nikada joj nisam rekla – moraš. Jedna jedina stvar koju sam joj ponovila više puta je – sve što uradiš u životu radiš samo sebi, ne meni, nećeš mene razočarati ili obrukati, baš ništa, sa tim što uradiš ćeš ti morati da živiš, nema veze da li se to meni svidja ili ne.  Učiš za sebe, biraš društvo za sebe, budiš se sa sobom, ja sam tu potpuno nevažna.

Mislim da je vrlo rano shvatila da postoje obaveze i da one moraju da se ispunjavaju ili možeš da se odmetneš i živiš u džungli, pustinji, tamo gde ne postoje pravila. Ili da ne moraš ništa, po onoj narodnoj da mora samo da se umre ali živećeš onako kako si morao ili nisi morao.

Nikad je nisam pohvalila, prosto mislim da nema potrebe. Položila ispit? Normalno. Nije učinila nikakvo herojsko, nadljudsko, delo.

Nikada joj nisam rekla – ne učiš ništa, idi uči, ne može, nikad joj ništa nisam zabranila. Samo sam rekla – ako napraviš neko sranje razgovaraćemo o tome i videti šta ćemo. Na pitanje šta je za mene sranje nikad nije dobila odgovor. On je u onih dvanaest godina pričanja, pričanja, pričanja, kad je bila moje primarno društvo.

Danas… ljubimicu ne fasciniraju novac, kola, budale i jednog i drugog pola, otvoreno kaže ono što misli, ne udvara se bespotrebno. Muškarce skenira od iznutra ka spolja a ne obratno. Kad čita sluša isključivo ’’ozbiljnu’’ muziku. Kad se iz njene sobe čuje Vivaldi znam da je u toku sredjivanje ormara.  Ne gleda ni jedan ekstrapopularan rialiti šou, uglavnom joj se gade.

Ako ste pomislili da je tunjava – nije. Ako je merilo normalnosti odlazak u klubove ide i tamo i ja umem očajno da čekam skoro do zore da se pojavi ali to joj nije primarno i evo, ima mislim više od mesec dana da nije izašla. Ponekad me to uplaši pa se trgnem.  Ume i kao ludak da sluša nešto što ja uopšte ne razumem i da satima molim  – smanji to, umreću…

Pojma nemam šta sam htela da kažem…

Valjda to – da mislim da je ’’normalna’’ ali da je promašaj današnjici i da me juče to njeno da je strah, potpuno slomilo. Zbog svega što se dešava, zbog pomerenih vrednosti… zato što mi je drugarica ispričala kako je odbijena za radno mesto profesora likovne kulture uz objašnjenje direktora demokrate da ne pričaju istim jezikom.

Danas se pitam jesam li je naučila dobrom jeziku i da li je bila u pravu kad je skoro prekinula volontiranje u jednom časopisu potpuno zgrožena onim što su od nje tražili.

Uopšte, da li sam bila u pravu kad sam je učila – ideš svojim putem, dostojanstveno, vodi računa kako ćeš se probuditi ili sam trebala da je učim – gledaj i idi onim putem koji su dugi već prokrčili. Budi deo mase, to je jedini ključ za koliko toliko plivanje.

I tako, ljubimica je na Adi, ljubimac na nekom ručku, ja na redovnom mestu dežurnog koji ispraća i dočekuje.

I umesto da sredjujem nokte i razmišljam koja će se boja nositi ovog proleća ja patim. Praznim se ovde.

Osećam se prazno.

I mrzim što je prošlo ono vreme kad sam ljubimicu držala za ruku.