Home / Mahlat na sto načina / Kako se rađa baka

Kako se rađa baka

Pre dve nedelje sam se jednog jutra, pre svitanja, rodila kao baka. Kako se rađaju druge bake nemam pojma, ja sam se rodila jedva, sve u suzama i ne spavajući poslednja dva meseca njene trudnoće.

Vest da je u drugom stanju me dočekala potpuno nespremnu. Ne zato što ću ja postati baka, nego zato što će ona postati majka. Šta bi odjednom? Kad prolete vreme? Čekaj, bre, polako, bila sam potpuno smušena i kad me pitala radujem li se, pojma nisam imala da li se radujem. Nekako u tom trenutku nisam ni stigla da se obradujem, odmah sam protrčala devet meseci i zamislila je na onom stolu na kome sam ležala ja pre 28 godina, ceo dan, dok je sat na zidu ceo taj dan pokazivao isto vreme, 20 minuta do 6. Tek povremeno me neko obilazio, pitao kako sam, ja sam zevala u onaj sat i razmišljala, bokte, da li je stao ujutru ili uveče, kad god, vreme je u toj sali stajalo, ja sam se osećala najusamljenije i najisprepadanije na svetu i strašno sam želela da moja majka bude pored mene i htela sam da idem kući i svašta nešto, šta već ženi može da padne na pamet dok čeka da se porodi a svi oko nje ponavljaju – samo se opusti, nije to ništa, naročito muškarci.

Nego, moja ćerka je bila trudna, 442 kilometra od Beograda, ja ovde bila tužna što neću gledati taj stomak kako raste, što neću biti pored nje kad joj budem bila potrebna, iako nisam imala pojma da li ću joj uopšte biti potrebna. Imala sam svakakve ludačke ideje, da izdejstvujem nekako da prisustvujem porođaju, da držim sve na oku, moje dete, bre, ja najbolje znam kako treba s njom i šta će joj faliti i šta neće i na šta je osetljiva, da asistiram, dajem instrukcije i jednog trenutka kažem – more, maknite se svi, nemate pojma, ja ću. Taj sam tip majke. Ludak.

Srećom, kad mi zet reče da će prisustvovati porođaju i da će moja ćerka ipak imati koga da drži za ruku i da će imati ko s njom da diše, duva, bodri je, prošle me te sumanute ideje. Tad sam rekla da me uopšte ne obaveštavaju kad pođu da se porode, ili ne bih preživela ili bih u neko doba krenula peške ka Zagrebu, pa kad stignem. U najboljem slučaju bih zvala na minut i po da pitam šta bi, onda bi oni rekli – ova žena nije normalna i isključili bi se a ja bih ostala da režiram horor filmove kakve samo majka ume da režira.

Znači, meni je samo ostalo da se radujem što ću postati baka, da pratim tu metamorfozu u babu i vodim računa da ne skrenem sama u sebi levo od Albukerkija.

Negde pred sam ulazak u osmi mesec, moja ćerka me pozvala i rekla – Da ti kažem nešto, nemoj da paničiš… Kako je rekla da ne paničim tako sam se uspaničila kao da su mi rekli – sad ti vadimo srce na živo. Male komplikacije kakve se dešavaju, ništa strašno, pod kontrolom je, e majke ti, aj’ ti majci objasni da joj je dete pod kontrolom. Sledećih dana smo se ganjale da li da odem do tamo ili ne, pa šta ću, pa hajde i na kraju sam ipak otišla. Kakve sam sreće, videla sam je u dva dana tri sata, tokom posete, sutradan po mom odlasku je pustili da ide kući. Vredelo je jer sam držala ruku na onom stomaku i osetila tu malu još pre nego što se rodila.

I tako smo svi ušli u deveti mesec. Svako sa svojim frkama, ali opuštenije, sad smo u devetom, može porođaj kad hoće.

I to se oteglo kako već ume da se otegne deveti mesec. Pa je opet zaglavila u bolnici. Dan pre nego što se porodila vodile smo jedan od onih glupavih razgovora – kad ću, ne mogu više, ima ko Georgina da budem trudna godinama, ne mogu da spavam, ja mislila – spavaj na silu, to što spavaš, spavala si, od sad pa na dalje i ubuduće, al’ nisam smela da kažem. Svih tih noći spavala sam kao vojnik na straži, budila se da pogledam da nema poruke, da vidim da li ona spava, sve tako.

Te noći… Ja, znate, slabo pijem vodu, prođe dan pa se setim da nimalo nisam popila. Te noći sam se budila svako malo, žedna kao da spavam u pustinji i to usred podneva. Sve ostalo inače bilo normalno.

Kad je u pet ujutru zazvonio telefon, znala sam, zašto bi me zvao u pet. I od silne frke nisam umela da se javim. Pa sam probudila hazbenda da me nauči kako se javlja na telefon, pa sam čula – Zovem Vas da Vam kažem da ste postali baka!

Ne sećam se baš dobro, ali znam da sam ponavljala – jaojaojaojao, da sam zaridala, da sam pitala da li je dobro, da li su dobro, da li je sve u redu, kako je, kako je bilo, kako je prošla, da li je bio teško… valjda to. Znam samo da sam se u deliću sekunde zahvalila svim bogovima ovog sveta i Deda Mrazu što je sve u redu, što nije bilo komplikacija.

Onda sam ja zvala oca da mu kažem da je postao pradeda, na šta mi je onako sanjiv odgovorio – Hvala što si mi javila, kao da sam mu javila da mu je povećana penzija.

Onda je mene pozvao otac moje ćerke da mi čestita koga ja nisam zvala da ga ne budim, tol’ko sam bila fina.

Onda su stigle prve slike moje unuke na majčinim grudima, moja ćerka je gledala u nju najzaljubljenijim pogledom na svetu, pa sam opet plakala. Gotovo je!

Onda me je pozvala ona, pa smo obe plakale. Ne znam zbog čega, mislim od olakšanja. A zašto sam vam pomenula onu vodu… Prepričavajući kako je bilo, moja ćerka jednog trenutka kaže – Toliko sam cele noći bila žedna, do ludila, a nisu mi dali da pijem vodu… Pa vi meni kažite da nema te povezanosti između majke i ćerke, ja sam je te noći pila i za nju i za sebe.

Nego, tog jutra sam se rodila kao baka. Dobila sam novu ulogu. Najčešće pitanje koje mi postavljaju ovih dana je – Kako se osećaš kao baka?

Evo isto kao dok nisam bila baka, majke mi. Sve osećam da nešto pametno treba da odgovorim, ali ne znam šta. Isto radim, isto mislim, isto se ponašam, jedino što sam malo ustreptala pred prvi sastanak sa tom malom i što taj sastanak ne mogu da zamislim, isto kao što nisam mogla da zamislim prvi susret sa mojom ćerkom.

Trenutno se još uvek osećam kao izduvan balon, više me je iscrpelo njenih devet meseci nego mojih.

Jer ja za mene onda uopšte nisam brinula, jes da sam mislila da ću da mrem, ali više sam brinula da li je ona u redu.

A ovo! Moje dete je bilo u drugom stanju i čekao je taj veliki čin.

Trebalo je preživeti.

 

Pročitajte i

Sve što radiš u životu, radiš isključivo sebi

Imala sam teške trenutke sama sa sobom, probleme, suze, nikada ništa od nje nisam sakrila. Ja se prosto užasavam majki koje glume da ih ništa ne boli, ništa ne dotiče, da im ništa nije teško. Ma bilo mi je teško. I kad nisam više znala šta ću, plakala sam. I to nikakve veze nije imalo s tim što sam joj mama. I uvek sam joj govorila – jesam tvoja majka, ali sam i živ čovek koji ima neki sasvim odvojen život od tebe. I na trenutke sam se pitala šta li ona misli o tome kad ne ličim na mamu nego na nesrećnu devojčicu.

2 komentara

  1. Mirjana, danas sam upoznala tvoju ćerku i njenu lepu malu porodicu.
    Reče mi, izmedju ostalog, da ne voliš persiranje. Zato ti i ne persiram.
    Videla sam kako gleda svoju bebu i nakon ovog čitanja jasno mi je na koga je.
    Puno pozdrava,
    Sandra

  2. Hvala, već sam dobila izveštaj u fotografijama 🙂

Ostavite komentar