Ljubav na prvi pogled

Ili divno je biti roditelj.

Porodila se ja, čuvali me tamo na porodilištu par dana da vide da nisam skrenula s pameti i poslali me kući da uživam. Niko ti ne kaže da to može da se polomi, i da će samo da kaki, piški i dernja se, da si dobio čoveka u izvornom obliku i da tu ima da se radi. Počneš da spavaš k’o u istražnom zatvoru, taman sklopiš oči čuje se dernjava, ti skočiš, sludjen, spreman da priznaš i ono što jesi i ono što nisi. Onda prvo detetu pomirišeš dupe i sav oduševljen konstatuješ da se usralo. Ili da nije. I jedno i drugo te baca u bedak, ako se usralo – jebote, opet, ako nije – što se nije usralo kad treba. Ako se mali čovek usrao, raspoviješ da proveriš boju govanceta i diviš se ako je lepa. Ako nije paničiš k’o da je smak sveta. Ponovo poviješ. Uprtiš u jednu ruku dok drugom greješ mleko pa hladiš pregrejano pa ponovo greješ jer si ga prehladio, pa sto puta dok ne doteraš do temperature kojom nećeš da ga ubiješ, istovremeno objašnjavajući malom čoveku da ga voliš najviše na svetu samo da prestane da arlauče. Nahraniš spavajući. Mali čovek u medjuvremenu sit, otvorio oči k’o fildžane, bulji u tebe i traumira te, pojma nemaš šta sad ‘oće. Jednom rukom pereš flašicu dok drugom istovremeno držiš budnog agresora i čekaš da podrigne. Zaprepastiš se šta sve možeš jednom rukom. Zaspi. Dva’es’osam’iljada puta proveriš da l’ diše. Razmišljaš da l’ ti se isplati da legneš i čim doneseš odluku da ipak legneš, sve ponovo. Tako par meseci.

U medjuvremenu ukapiraš da svaki deo tela možeš da upotrebiš na mali milion nezamislivih načina, laktom da proveravaš toplotu vode, bradom da pridražvaš šta stigneš pošto nemaš dovoljno ruku a iz istog razloga nogom da ljuljaš kolica, da se oblačiš jednom rukom i to kad stigneš. Tuširaš se dok te fildžan oči posmatraju pošto vole da si im u vidnom polju i istovremeno pevaš uspavanku, pojma nemaš odakle je znaš. Slušaš kako sve radiš pogrešno. Ustima meriš temperaturu i ispraksuješ se do savršenstva, tačno znaš da l’ je 37,2 ili 39,6. Na 37,2 si polulud, na 39,6 histeričan. Ulećeš u dom zdravlja k’o da nikome nikad dete nije bilo bolesno i saznaš da mu nije ništa. Eventulano te obaveste da mu rastu zubi kojima će posle da glodje sve što ne treba.

Dodje vreme – možete da ga stavite da sedi. Dete ko polunaduvena lutka, kako god ga namestiš pretegne na neku drugu stranu. Podglaviš ga jastucima da sedi na silu i utvrdiš da je pobrljilo na nos, k’o noj. Uzmeš u krilo, tako jedeš, piješ kafu, živiš i otimaš detetu iz ruku sve ono što uspe da dohvati i da strpa u usta. Sve ono što hoćeš da mu uguraš u usta nema šansi. Kad uspeš pljune ti pravo u facu. Il u krila. Naumivaš se i napresvlačiš k’o nikad u životu.

Na igračke ne reaguje, pali se na sve ono što nije za bebe i onim kratkim rukama uspe da potkači sve pored čega prodješ. Il’ prevrne il’ zadrži, nema sile da mu otmeš. Kad uspeš osećaš se k’o krvnik jerbo se dernja k’o da ga dereš. Povremeno spava. Budi se čim skuvaš kafu ili ti neko dodje a nije zvonio na vrata, hoda na prstima i šapuće. Ukapiraš da dete ima senzore za remećenje života. Bolje ono registruje goste nego seizmoloki zavod zemljotres. Onda mu se divimo i umesto jedni sa drugima pričamo sa detetom koje pojma nema. Ponašamo se kao da nas razume.

Dodje vreme – stavljajte ga u dubak. Ti staviš i ukapiraš da dete to uopšte ne zna to da vozi. Nit’ ga interesuje. Guraš onaj dubak po kući kao ludak koji kosi travu motornom kosilicom kojoj je motor u kvaru. Dete nekako ukapira i počne da tera onaj dubak u nazad. Ti sve ponovo dok ne ukapira da se ide unapred. Taman kad ukapira više neće u dubak, dere se k’o u vrelu vodu da ga stavljaš.. Preuzmeš. Jedno dva meseca hodaš savijen na 90 stepeni saplićući se i pokušavajući da se zavučeš svuda gde i dete.

Prohoda i krene u osvajačke pohode. Pere ruke u wc šolji, rastura šerpe, pali i gasi televizor, pokušava da prodje izmedju dve rešetke na terasi, prebija prste, pada sa stolice, proverava jesu li sve utičnice dobro gurnute u štekere, jede pare, šminka se od glave do pete, jede pastu za zube a spanać neće, razbija, zaglavljuje se, svlači, oblači, iz čista mira pada na glavu, zacenjuje se, prilazi svakoj džukeli i svaku olinjalu mačku vuče za rep, upadne u svaku baru, davi se u kadi, lepi nos za rernu k’o da je prozor, lepo ne možeš da odgonetneš kako preživljava. Ti polucrknut i totalno istraumiran.

Onda mu baba i deda kupe biciklu za prvi rodjendan. Dete boli uvo za biciklu već posle pola sata. Deda čučne, jedno dva sata mu objašnjava da se noge stavljaju na pedale i da bi trebalo obe istovremeno što dete nikako da ukapira. Onda baba drži detetu noge na pedalama dok deda na kolenima ide u nazad a dete čupa babu, dok ne popizde. Odu. Dete odjednom zaljubljeno u biciklu. Ti pronadješ konopče, privežeš biciklu i vukljaš je po kući. Na pola minuta staješ da dete koje se prevrnulo i plače utešiš i ponovo namestiš kako treba. Dedi i babi redjaš sve po spisku.

Posle nedelju dana dolete sludjeni, kupili luljašku. Ti, k’o pokis’o cvet, nemaš ni dvorište, ni drvo, razmišljaš da l’ da ugradiš neku šipku u dnevnu sobu il’ da se obesiš dok gledaš kako deda i baba drže one konopce i ljuljaju dete. Razmišljaš kako ti to da izvedeš kad oni odu. Sakriješ ljuljašku.

Pokušavaš da saznaš kojim jezikom govori tvoje dete. Zacenjuje se dok ti po kući, kao osudjenik kome je ostalo dva minuta života, tražiš ‘’bdam’’ i metodom eliminacije ukapiraš da je lopta tek kad detetu sinu oči i prestane da zavija. Zapišeš da je lopta – bdam. Kad traži ‘’bdi’’ ponudiš loptu pa istim sistemom –dranje – trčanje – saplitanje – kako, bre, nije – ukapiraš da je to pomorandža. Opet zapišeš. Počneš da govoriš jezikom koji razumete samo ti i dete s tim što ti nikad nisi siguran, reči svaki dan mutiraju.

Neko saopšti da je vreme da dete upozna životinje i to prvo divlje i egzotične, to jest, da bi baš bilo lepo da ga odvedeš u zoološki vrt. Ti učiniš pametno. Pošto te niko ne obavesti da je dete takodje divlje i da treba da ga vežeš ono tamo nadje rupu i udje u kavez kod žirafe. Dok si trepnuo dete visine manje od metar deli grisine sa žirafom nebu pod oblake. Čučneš kod one rupe i moliš dete da izadje a žirafu da ne mrda. Okupaš se u sopstvenom znoju i ukapiraš da si ispao glup kad si poverovao da je voditi dete od godinu dana u zoo vrt pametna stvar. Izletiš napolje sve sebi obećavajući da ćeš dete da vežeš za radijator i da nećeš da ga odvežeš dok se ne učoveči. Zaboraviš posle pet minuta. Šta ćeš kad si zaljubljen i kad onako nevino spava u tvom krilu dok ti ne znaš ‘de ti dupe a ‘de glava.

I tu nekako počne sledeća faza zvana – Šta je to? Faza u kojoj svako pitanje ima milion zašto. I u kojoj ni jedan odgovor ne zadovoljava a ti ukapiraš da si glup.

Al’ o tome kad se oporavim od ovog prisećanja.