Home / Mahlat na sto načina / Ljubav na prvi pogled

Ljubav na prvi pogled

Ili divno je biti roditelj.

Porodila se ja, čuvali me tamo na porodilištu par dana da vide da nisam skrenula s pameti i poslali me kući da uživam. Niko ti ne kaže da to može da se polomi, i da će samo da kaki, piški i dernja se, da si dobio čoveka u izvornom obliku i da tu ima da se radi. Počneš da spavaš k’o u istražnom zatvoru, taman sklopiš oči čuje se dernjava, ti skočiš, sludjen, spreman da priznaš i ono što jesi i ono što nisi. Onda prvo detetu pomirišeš dupe i sav oduševljen konstatuješ da se usralo. Ili da nije. I jedno i drugo te baca u bedak, ako se usralo – jebote, opet, ako nije – što se nije usralo kad treba. Ako se mali čovek usrao, raspoviješ da proveriš boju govanceta i diviš se ako je lepa. Ako nije paničiš k’o da je smak sveta. Ponovo poviješ. Uprtiš u jednu ruku dok drugom greješ mleko pa hladiš pregrejano pa ponovo greješ jer si ga prehladio, pa sto puta dok ne doteraš do temperature kojom nećeš da ga ubiješ, istovremeno objašnjavajući malom čoveku da ga voliš najviše na svetu samo da prestane da arlauče. Nahraniš spavajući. Mali čovek u medjuvremenu sit, otvorio oči k’o fildžane, bulji u tebe i traumira te, pojma nemaš šta sad ‘oće. Jednom rukom pereš flašicu dok drugom istovremeno držiš budnog agresora i čekaš da podrigne. Zaprepastiš se šta sve možeš jednom rukom. Zaspi. Dva’es’osam’iljada puta proveriš da l’ diše. Razmišljaš da l’ ti se isplati da legneš i čim doneseš odluku da ipak legneš, sve ponovo. Tako par meseci.

U medjuvremenu ukapiraš da svaki deo tela možeš da upotrebiš na mali milion nezamislivih načina, laktom da proveravaš toplotu vode, bradom da pridražvaš šta stigneš pošto nemaš dovoljno ruku a iz istog razloga nogom da ljuljaš kolica, da se oblačiš jednom rukom i to kad stigneš. Tuširaš se dok te fildžan oči posmatraju pošto vole da si im u vidnom polju i istovremeno pevaš uspavanku, pojma nemaš odakle je znaš. Slušaš kako sve radiš pogrešno. Ustima meriš temperaturu i ispraksuješ se do savršenstva, tačno znaš da l’ je 37,2 ili 39,6. Na 37,2 si polulud, na 39,6 histeričan. Ulećeš u dom zdravlja k’o da nikome nikad dete nije bilo bolesno i saznaš da mu nije ništa. Eventulano te obaveste da mu rastu zubi kojima će posle da glodje sve što ne treba.

Dodje vreme – možete da ga stavite da sedi. Dete ko polunaduvena lutka, kako god ga namestiš pretegne na neku drugu stranu. Podglaviš ga jastucima da sedi na silu i utvrdiš da je pobrljilo na nos, k’o noj. Uzmeš u krilo, tako jedeš, piješ kafu, živiš i otimaš detetu iz ruku sve ono što uspe da dohvati i da strpa u usta. Sve ono što hoćeš da mu uguraš u usta nema šansi. Kad uspeš pljune ti pravo u facu. Il u krila. Naumivaš se i napresvlačiš k’o nikad u životu.

Na igračke ne reaguje, pali se na sve ono što nije za bebe i onim kratkim rukama uspe da potkači sve pored čega prodješ. Il’ prevrne il’ zadrži, nema sile da mu otmeš. Kad uspeš osećaš se k’o krvnik jerbo se dernja k’o da ga dereš. Povremeno spava. Budi se čim skuvaš kafu ili ti neko dodje a nije zvonio na vrata, hoda na prstima i šapuće. Ukapiraš da dete ima senzore za remećenje života. Bolje ono registruje goste nego seizmoloki zavod zemljotres. Onda mu se divimo i umesto jedni sa drugima pričamo sa detetom koje pojma nema. Ponašamo se kao da nas razume.

Dodje vreme – stavljajte ga u dubak. Ti staviš i ukapiraš da dete to uopšte ne zna to da vozi. Nit’ ga interesuje. Guraš onaj dubak po kući kao ludak koji kosi travu motornom kosilicom kojoj je motor u kvaru. Dete nekako ukapira i počne da tera onaj dubak u nazad. Ti sve ponovo dok ne ukapira da se ide unapred. Taman kad ukapira više neće u dubak, dere se k’o u vrelu vodu da ga stavljaš.. Preuzmeš. Jedno dva meseca hodaš savijen na 90 stepeni saplićući se i pokušavajući da se zavučeš svuda gde i dete.

Prohoda i krene u osvajačke pohode. Pere ruke u wc šolji, rastura šerpe, pali i gasi televizor, pokušava da prodje izmedju dve rešetke na terasi, prebija prste, pada sa stolice, proverava jesu li sve utičnice dobro gurnute u štekere, jede pare, šminka se od glave do pete, jede pastu za zube a spanać neće, razbija, zaglavljuje se, svlači, oblači, iz čista mira pada na glavu, zacenjuje se, prilazi svakoj džukeli i svaku olinjalu mačku vuče za rep, upadne u svaku baru, davi se u kadi, lepi nos za rernu k’o da je prozor, lepo ne možeš da odgonetneš kako preživljava. Ti polucrknut i totalno istraumiran.

Onda mu baba i deda kupe biciklu za prvi rodjendan. Dete boli uvo za biciklu već posle pola sata. Deda čučne, jedno dva sata mu objašnjava da se noge stavljaju na pedale i da bi trebalo obe istovremeno što dete nikako da ukapira. Onda baba drži detetu noge na pedalama dok deda na kolenima ide u nazad a dete čupa babu, dok ne popizde. Odu. Dete odjednom zaljubljeno u biciklu. Ti pronadješ konopče, privežeš biciklu i vukljaš je po kući. Na pola minuta staješ da dete koje se prevrnulo i plače utešiš i ponovo namestiš kako treba. Dedi i babi redjaš sve po spisku.

Posle nedelju dana dolete sludjeni, kupili luljašku. Ti, k’o pokis’o cvet, nemaš ni dvorište, ni drvo, razmišljaš da l’ da ugradiš neku šipku u dnevnu sobu il’ da se obesiš dok gledaš kako deda i baba drže one konopce i ljuljaju dete. Razmišljaš kako ti to da izvedeš kad oni odu. Sakriješ ljuljašku.

Pokušavaš da saznaš kojim jezikom govori tvoje dete. Zacenjuje se dok ti po kući, kao osudjenik kome je ostalo dva minuta života, tražiš ‘’bdam’’ i metodom eliminacije ukapiraš da je lopta tek kad detetu sinu oči i prestane da zavija. Zapišeš da je lopta – bdam. Kad traži ‘’bdi’’ ponudiš loptu pa istim sistemom –dranje – trčanje – saplitanje – kako, bre, nije – ukapiraš da je to pomorandža. Opet zapišeš. Počneš da govoriš jezikom koji razumete samo ti i dete s tim što ti nikad nisi siguran, reči svaki dan mutiraju.

Neko saopšti da je vreme da dete upozna životinje i to prvo divlje i egzotične, to jest, da bi baš bilo lepo da ga odvedeš u zoološki vrt. Ti učiniš pametno. Pošto te niko ne obavesti da je dete takodje divlje i da treba da ga vežeš ono tamo nadje rupu i udje u kavez kod žirafe. Dok si trepnuo dete visine manje od metar deli grisine sa žirafom nebu pod oblake. Čučneš kod one rupe i moliš dete da izadje a žirafu da ne mrda. Okupaš se u sopstvenom znoju i ukapiraš da si ispao glup kad si poverovao da je voditi dete od godinu dana u zoo vrt pametna stvar. Izletiš napolje sve sebi obećavajući da ćeš dete da vežeš za radijator i da nećeš da ga odvežeš dok se ne učoveči. Zaboraviš posle pet minuta. Šta ćeš kad si zaljubljen i kad onako nevino spava u tvom krilu dok ti ne znaš ‘de ti dupe a ‘de glava.

I tu nekako počne sledeća faza zvana – Šta je to? Faza u kojoj svako pitanje ima milion zašto. I u kojoj ni jedan odgovor ne zadovoljava a ti ukapiraš da si glup.

Al’ o tome kad se oporavim od ovog prisećanja.

Pročitajte i

Svilene trepavice vs karcinom dojke

Ovaj post ima za cilj da mi kao nekoliko žena ovih dana javite da ste bile na pregledu i da je sve ok. A to ne morate, meni je samo drago što sam neke žene svojom pričom podstakla da odu.Ovaj post ima za cilj da jednog dana, kad vam padne kamen sa srca, makar vam oba stopala prebio, kažete – Moje dojke su OK!Nadam se da će i moje biti.

21 komentara

  1. Njistim od smeha, sto rekla saptava, i jezim se od prisecanja istovremeno.

  2. I onda jednog dana stane ispred tebe, zakloni ti tv, otme daljinski ili isključi kompjuter i kaže: „Tata ja idem kod njega, mi se volimo“.

    Onda mi u sekundi dolete sve one pune pelene i zatrpaju me – samo nos viri … za svaki slučaj.

    Oporavi se što pre da čitamo nastavke, tek sad dolaze pravi „hitovi“ radosti roditeljstva.

  3. Ljubav na prvi pogled i najveća ljubav života i pored svih Tantalovih muka kroz koje prolaziš.

    😀 😀 😀 M

  4. hahah “bdam“ i “bdi“…i još zapisuješ….hehehhe

  5. uh kad se samo sjetim kako sam prinosila ogledalo i stavljala mu ga kod usta da provjerim diše li, ako duže spava. Ako ne spava- što ne spava. Ako spava, jaooj što toliko spava.
    Polijepili smo sve utičnice, stoput sam mu gurnula ruku u usta da provjerim da nije pojeo kamen, kliker, dinar..
    ma idi..

    Smijem se, naglas bona i sve se prisjećam kakva sam havetinja bila:)

  6. Traumatično je to odrastanje potomaka, posebno za nas očeve. Mene je i u slučaju muškog i u slučaju ženskog potomka to koštalo nerava, novca i nogu, šta da ti pričam.
    Mislim da je fabula bila ovakva: Vidim, dere se mladunče, ukakilo se (tuđi mladunci seru, naši kake), pa viknem:
    -Ženo, ukakio ti se sin!
    -Pa prepovij ga, šta bi ti falilo ? dopire iz kuhinje gde moja žena radije boravi nego na Bahamima.
    -Ma baš sam hteo, evo i pelene držim, al’, sunce mu žarko, za minut ima sednica, moram da propratim, oćeš pos’o da izgubim?
    – Pa ko u ovo doba sastanči?
    – Da me ubiješ, ne mogu da se setimm, a poziv mi u redakciji. Sad moram i tamo, dobro si me setila, eto kako brineš o meni, neću moći nikad da ti se odužim. Ajd’ uzmi ove pelene, odoh ja.
    I tu izlećem iz stana pa pravac obližnji bife. Tako da me je svaka potomčeva kaka koštala ko da je bisere izbacivao, a ja ih otplaćivao.
    Ne znam za druge, al moj su radio pozivali na sastanke koji bi počinjali tačno kad potomak kaki. Čudo božije!
    Tako da ja tebe, Mahlat, smesta razumem kad o odgajanju mladunčadi pričaš. 🙄

  7. Elektra, al ponovo bi, garantujem 😀

    Borsky, pa to je najnormalnija stvar na svetu, ljubav uvek ide dalje, naopako bi bilo dugacije, nos nam i sluzi samo zlu ne trebalo, mislim ako im zatrebamo…

    Ivana, pa ko da popamti, to se menjalo svaki cas.

    Dolly, jesi, bona, taman k’o svaka majka 😉

    NP, ja nisam imala kome da ostavim dete tako da sam morala licno da propratim svako “kakenje“, vi’s ti sta je prednost oceva 😆

  8. Sve mi to taaaako nedostaje. Ja ću da kidnapujem sopstveno unuče pa ću da ga čuvam.

  9. Ma nece trebati 🙂 dace ti ga sami pa ce doci da ga preuzmu kad prodje frka 😆

    i meni nedostaje i samo sedim i cudim se kako proletese godine…

  10. Vi niste svoji bre. Kakvo unuce, pravicu se da ne znam ni koja sam kada do toga dodje.

  11. H

    Meni koja sam dijete rodila na oko a ne na pizdu , kojoj je konzilij ljekara u Zagrebu rekao da neeeema sanse da vidim ginekololosko eee, mos’zamislit sekunde,minute , dane i godine u tom apokalipticnom nastojanju da isto dignemo na noge.Otac joj je od srece i trovanja alkoholom danima pijuci od „srece“ koja ce mu nekih petnaest godina poslije utvrditi dijagnozu pucanja cira, visokog pritiska i povremene impotencije,sta sam htjela da kazem a da, od srece je POJEO njeno govno.Taj specijalitet i dan danas dobiva od doticne.
    Sta je s mojim emocijama? Pa ja sam rodila cistu repliku svoje svekrve,fizickog i mentalnog sklopa, ja sam samo iznajmila svoju maternicu plemenu K……ca i tu je moj dio posla bio zavrsen.Nisam se bunila,otimala , otac je odradivao temperature, proljeve,prve ljubavi,BCBG cipelice i sve sto uz svaku princezu ide..ja sad slikam,uzivam u prirodi, meditiram -okrenuta sebi u posmatranju jednog muskarca kojem neogranicena ljubav prema kcerci stvara ekstaze,ponore , ocaje i zadovoljenja u svakom kretenskom obliku.
    Zahvaljujem se nepoznatim blogerima sto su mi otkrili tebe.Samo napred .

  12. S

    Ih, kako lako i kako slatko ovako zvuci! U stvari (nikad ne znam da l’ se pise spojeno ili odvojeno), jeste slatko skroz. 😛
    I ja bih opet, samo da mE nisu malo popustili zivci. :mrgreen:

  13. Elektra, ma ja bi ponovo, sa mojim, rodila jedno, to je jedini sto bh ponovila :mrgreen:

    Hanumica, ti si onda trebala kao ja, da rodis i da ne das nikome 😆 posle se sve vreme cudis na koga li se izmetnu :mrgreen:

    Sanja, sve bi ti se vratili zivci na mesto, zivce nam pokidaju kad im pustimo ruku, dotle, tih prvih godinu dana, kako god ih pratilo nespavanje su rajski 🙂

  14. D

    A kadanam dodjoše gosti, ćerka sva vesela nosi prezervativ u „zlatu“,
    i viče „ada“, što u prevodu znači čokolada. Ma, kakva čokolada, brzinom munje joj otimamo iz ruke „adu“, kiselo se smejemo gostima, a ona se njari. Kako detetu objasniti da to nije „tako“ slatko, kao „ada“! I gde si to našla, skrećemo temu, a ona pokazuje na trosed u dnevnoj sobi. Tata je ostavio, nadajući se dobrom sexu, umesto gostima! 😳 Njoj smo u ruke utrapili pravu „adu“ da je smirimo! 🙂
    Jedva čekam unuče, sada mi već nedostaje beba, bez obzira što sam dva puta prolazila kroz sve ono, što si opisala! ODLIČNO i zaista, tako! 🙂

  15. A zar ti to Mahlat nisi vezivala za radijator? :mrgreen:

  16. Nemam čega da se prisećam, ovako kako si opisala živim svaki dan i radujem se svako jutro iznova i iznova. Deca su sve i jedino što vredi na ovom svetu. 🙂

  17. Nisam, sve sam planirala pa nikako 🙂

    a i sad mi povremeno padne na pamet il’ to il’ da joj odsecem jezik :mrgreen:

  18. Eeee muke nase 😆 … sto sam se nasmejala, sada mogu, tada nisam…
    a zaboravimo sve kad ih pogledamo 😀

  19. Pa jeste, rekoh ja 🙂

  20. s

    A ja mislila i trece da rodim!!!! Hvala ti sto me podseti na sve muke.Uf, kad se samo setim…Ma nema sanse vise

Ostavite komentar