Home / Mahlat na sto načina / „Kakve su ti misli, takav ti je život“

„Kakve su ti misli, takav ti je život“

Posle skoro puna dva meseca, gotovo je sa zračenjem.

Sad ću odmarati od svega jedno dva meseca pa ću videti da li je 1:0 ili sam primila gol kroz noge.

Od kako mi je postavljena dijagnoza, već sam vam pomenula, gde god sam ušla pomenuli su mi stres. Znači, razboleo me stres. Onda bi mi napomenuli da moram da mislim pozitivno, znači izlečiće me, između ostalog, pozitivne misli.

Iz ove perspektive, od svih faktora rizika, imala sam sve, to vam je život, znate. Ima ih i većina vas.

Od kako mi je postavljena dijagnoza, od kako su mi podmetnuli pod nos taj stres i crva da moram pozitivno da mislim, akam se sa tom krajnje izrabljenom rečenicom – Kakve su ti misli, takav ti je život, pobeglom od svoje suštine, koju je potegao ko je stigao i zbog čega je stigao, dakle dovedene do banalnosti.

Ako je do toga, moje misli su uvek bile kudikamo lepše nego realno stanje oko mene, čist odbrambeni mehanizam da ne poludim, popizdim i od nekih stvari dignem ruke. Ako sam i pomislila ružno, loše, trgla sam se u sekundi i molila samu sebe da samoj sebi oprostim tu slabost, to trovanje same sebe. Nevezano za bolest, uvek.

Misli treba da vam budu čas ovakve, čas onakve, isto kao i život. Na kraju. Nema ničeg lošeg u tome.

Što se pozitivnog razmišljanja tiče, pa ja da ne mislim pozitivno odavno bih skočila ili u mutno Dunavo ili sa neke zgrade, to pošto ne bih umela da se obesim. I kad kritikujem i kad vrištim i kad plačem i kad sam skroz luda i histerična, to je zbog toga što pozitivno mislim, što tražim pozitivnije, bolje, što se bunim protiv svega onoga što bi moje misli moglo da pretvori u tužbalicu.

Hoću da kažem, šta god da su meni rekli, potpuno sam sigurna da me nisu razbolele misli i da me one neće ni izlečiti.

Jer…

Svih onih dana zračenja, ja nijednom, ali nijednom nisam otišla tamo, sela da sačekam svoj red i mislila o tome šta mi se desilo. A sve vreme, svakog dana sam se tamo osećala kao da sam dobila pesnicu u stomak i kao da me neko istovremeno steže za grlo ne dozvoljavajući mi da dišem. Nosila sam knjigu, nabijala nos u nju, pokušavala na sve moguće načine da se odbranim od toga što me tako gušilo, ali to je prosto bilo nemoguće…

Odjednom, na jednom takvom mestu, čujem dečiji glas, nesvesno dignem glavu – petogodišnje dete s maskom. Ćelavo. Mama ga vodi za ruku i govori gde će posle zračenja ići.

Oči mi se napune suzama.

Nabijem nos u knjigu, začuju se kolica, nesvesno dignem glavu, dvanaestogodišnje, trinaestogodišnje, sedamnaestogodišnje dete mama i tata guraju u kolicima. Ono sivo. I ćelavo. Mama i tata, obavezno, bez iznimke, nasmejani, razgovaraju s detetom kao da su u parku, na ručku u restoranu, a pretpostavljam da bi najradije vrištali. Onda tata uđe s detetom da ga digne iz kolica i postavi na aparat.

Oči mi se napune suzama.

I tako svaki dan.

Poslednjeg dana zračenja, dovoze u krevetu petogodišnje dete. Od celog deteta samo glava. Ćelava. Stopljeno sa krevetom. Doktorka pokušava da je štipne za obraz, govori joj kako je hrabra, pita je da li je dobro čuva baka, jer sa njom u bolnici leži baka. Uvode je na skener, vrata nakratko ostaju otvorena, baka ispred maše, pokazuje da će biti tu, u hodniku. Sedne pa ustane, odšeta do vrata i ponovo mahne.

Oči mi se napunile suzama. Samo što nije ostalo na tome. Sedela sam tu i plakala. I kao dete i kao baka.

I onda sam, znate, sve plačući razmišljala, bože, a šta li kažu tom detetu, svakom detetu, njihovim roditeljima, toj baki, šta je razbolelo njihovo dete. Loše misli, pesimistični stav, kakve instrukcije daju detetu – samo pozitivno, biće to sve dobro! Detetu otrgnutom od igračaka. Sa iglom u ruci. Bez kose, bez obrva, bez snage.

Ako misli razboljevaju, šta je to loše moglo da misli petogodišnje dete.

Ako misli razboljevaju, šta je to mogao da misli osamnaestogodišnji fudbaler, osim što je sanjao da se dokopa nekog kluba, a san mu se pretvorio u kancer kostiju. To više nije san, sna više nema.

Na kraju, htela sam da vam kažem…

Živimo u vreme kad je prosto postalo imperativ da budete srećni. Da se srećni budite, srećni hodate kroz dan i srećni uveče legnete s mišlju da ćete sutra biti još srećniji.

Razgovarajući s ljudima, vidim da je većina strašno nesrećna što nisu srećni po tim današnjim parametrima – ne voli nikoga, ne trpi nikoga, kad te žulja kaži, kad si nesrećan pravi se da nisi, voli samo sebe, ne govori nikome da ga voliš, odmah će te iskoristiti, ne pravi ustupke, ne udaj se, ne ženi se, to je robija, gradi karijeru, rađaj decu kad izgradiš karijeru, jebote, razvedi se čim ti padne na pamet, guraj botoks u šta stigneš da bi se činilo da ti godine ne mogu ništa, a samo ako si lepa, mladolika,  možeš biti srećna. I samo će te takvu voleti.

Sve ovo sa srećom nema veze. Niti postoji recept za sreću koji mogu primeniti svi, kao, recimo, recept za Reform tortu. Nema!

Sreća nije planina na koju se popneš, pobodeš zastavu i gotovo. Sreću čine trenuci. I ako u trenutku, ili danima, ili mesecima, nema ničega zbog čega ste pomislili – jao, kakva sreća – to iopšte ne znači da ste nesrećni.

I ako je tačno ovo gore o mislima, a ja sam sigurna da nije, ali hajde, ako jeste, razboleće vas više potraga za srećom, pritisak da budete srećni, nego to što se danas nije desilo ništa zbog čega biste pomislili – jao, evo je sreća, izvolte, sedi, raskomoti se!

Ako ste nesrećni što nemate nešto što vam potrošačko društvo nudi kao sreću, sedite i pomislite koliko ste srećni što ne morate da gurate kolica u kojima sedi vaše dete, na zračenje, na hemioterapiju.

Ako možete da zamislite, budite srećni kao dete kome mama kaže – Budeš miran na aparatu pet minuta, to je samo pet minuta, pa idemo u igraonicu. Budite srećni kao to dete. I kao njegova mama koja će se tamo radovati što ipak skače i igra se.

Ponekad je podsećanje na to zbog čega sve niste nesrećni, mnogo bolje od iznenadne sreće koja ionako kratko traje, inače se srećom ne bi zvala.

(Fotografija u zaglavlju preuzeta sa langolodililith.blogspot.com)

 

Pročitajte i

Malo dete, mala briga

Sve dok sam je držala za ruku, dok jednog dana nije odlučila da je porasla dovoljno i da je blam da je majka drži za ruku, nekako sam bila normalna. Kad je svoju ruku „amputirala“ od moje, u moj stomak se uselila neka životinja nepoznatog porekla koja uglavnom podrhtava i s kojom je moj razum u neprekidnoj zavadi.

Ostavite komentar