Moje dojke su OK!

Mislim da ne postoji žena koja tek tako može da obavi samopregled svojih grudi a da u stomaku ne oseti onaj blagi strah – šta ako sad napipam nešto. To nešto može biti sasvim bezazleno a može biti ozbiljno i opasno, čak i smrtonosno, ako se posle toga ponaša kao da će to proći samo od sebe, ako odugovlači sa odlaskom kod lekara.

U okviru ovog meseca koji se od 1985. godine obeležava kao mesec borbe protiv karcinoma dojke i na današnji dan koji je proglašen Danom borbe protiv karcinoma dojke, suočena sam sa tim da moja snaja za dve nedelje, kada se obave sve pripreme, ide na operaciju jer je tokom samopregleda napipala kvržicu na jednoj od svojih dojki.

Dijagnoza je – zloćudan tumor, sreća u nesreći je da je vrlo mali i da će joj biti urađena poštedna operacija, odnosno da neće biti rađena masektomija, dosadašnji pregledi pokazali su da nema promena na drugim organima. Ali uvek postoji ono – ali…

Sve što ja mogu je da razgovaram sa njom i govorim – život je važan, strah sa kojim se ona sada suočava ne mogu da doživim, kao ni strah da će možda izgubiti dojku, šta sledi posle toga, godine lečenja dok lekari ne budu mogli da kažu – sada ste zdravi.

To i činjenica da je moja mama preminula od karcinoma, ne dojke, ali karcinom je karcinom, teška bolest od koje se umire, da sam gledala kako nestaje i sećanje na to koliko sam u tim trenucima imala samo osećaj strahovite nemoći, nepravde, i toga da nam se život preko noći promenio, nateralo me je da odem na pregled.

Imam sreću da je moja sestra lekar, specijalista radiolog, često sam odlazila na njena noćna dežurstva na kojima pokriva odeljenje radiologije i onkologije, i nikada do sada nam nije palo na pamet da se pregledam. Ponekad sam, čekajući da se pojavi, viđala u hodnicima operisane žene, starije žene, mlade žene, svaki put proleti kroz glavu – bože, kroz šta ona sada prolazi, a onda oteraš tu misao kao nešto zlokobno što može da ti se usadi u svakodnevna razmišljanja. I praviš se kao da takve stvari ne postoje.

Malo mi je neprijatno da kažem, ali obavljen mi je ultrazvučni pregled dojke bez ikakvog zakazivanja i čekanja, iskoristila sam privilegiju koju imam, kao što bi je iskoristio svako.

Običan pregled ultrazvučnom sondom, isti kao onaj kada vas pregledaju u trudnoći i rečenica – sve je u redu, odjednom razbije onu strepnju u stomaku koja sve vreme zavija – a šta ako sada nešto otkriju…

Da je postojala sumnja, sledio bi pregled na mamografu, da se sumnja potvrdi ili opovrgne.

Ali nije, i ja sam posle toga pila kafu sa osećajem kako sam uradila nešto važno, podseća na onaj osećaj kada polažete ispit, pre toga ste uplašeni, imate tremu da ne izvučete pitanje koje ne znate, posle toga onaj ogroman osećaj olakšanja i volje da idete dalje.

Ovo je moja mala priča iz života.

Potreba da je saopštim nastala je iz neobaveznog ćaskanja o opasnostima od raka dojke, koliko o tome znamo, sa Ivanom i Milojem, sledila je anketa, a iza svega toga nastala je  Facebook strana Moje dojke su OK, sa ciljem da okupi žene u zajedničkoj borbi protiv ove bolesti, da naučimo kako da preduhitrimo bolest,  a to možemo samo ako upoznamo svog neprijatelja. Pridružite nam se i pratite nas na Twitteru na #mojedojkesuOK.

Ako do sada niste, pregledajte svoje dojke i ispričajte nam svoju priču.  Ne zaboravite, statistke pokazuju da svako osma žena u svetu oboljeva od karcinoma dojke a predviđanja su da će za pet godina oboljevati svaka šesta, skoro pa kao epidemija, a nije.

Na kraju ove priče mogu da kažem:

Moje dojke su OK!

A tvoje?

Napomena, na slici su moje grudi, slikao muž ljubimac, od mora slika u brusevima svih boja i dezena izabrao ovu, da ga ne brukam po Internetu 😀