Home / Mahlat na sto načina / Može li bloger da ima novinarsku "privilegiju"

Može li bloger da ima novinarsku "privilegiju"

Ovo pitanje sam postavila juče na Twitteru, odnosno, da li bloger može da ima neku vrstu novinarske legitimacije.

Dakle, ja nisam novinar, blogerka sam, pokrenula sam onu Tetku, i volela bih, recimo, da prisustvujem nečemu što mi je zanimljivo o čemu posle ne bih pisala kao novinar nego kao blogerka ili urednica Tetke. Pri tom – ne interesuju me prestoničke žurke i promocije, odnosno, ovo drugo me interesuje ali pošto sam isto pitala na Twitteru – zašto ponekad i „običan“ svet ne pozovu na tu neku promociju i dobila odgovor da običan svet, kao što sam ja, mnogo laje pa će tako napisati da je nešto samo dobro reklamirana roba bez kvaliteta a one veri important javne ličnosti neće, njima je posao da se oduševljavaju da bi nas zamajavali, dakle, „ja“ nisam poželjna, ko sam pa ja i šta su blogovi i društvene mreže, ko to čita iz offline sveta, šta kog đavola samo tamo da zauzimam mesto i da se svi pitaju koja sam.

Znači, moja ideja da mogu da odem tek tako na promociju nekog vina pa da posle napišem to vino je fenomenalno za večeru u dvoje a i više, u startu propada jer nije za verovati mi, mogu i da napišem da je dobro samo za kuvanje. Neovisna sam, hoću reći.

No, mene interesuje sledeće – želim da pišem o raku dojke a ne želim da skidam tekstove se neta, hoću da porazgovaram sa nekim lekarom, da dobijem neki statistički podatak, što sve otprilike imam ali nezvanično i stalno me upozoravaju da ne pišem odnosno da ne navodim izvor, nisu sigurni da smeju da mi kažu to što su mi rekli, blogovi – šta je to?

Moja Tetka nije skrajnuti deo nekog vrlo važnog medija koji je specijalizovan za žene, nego moj lični sajt koji još posrće i pitanje je da li će da prohoda. Želim da prohoda pa u vezi toga –

hoću da prisustvujem konferenciji o nečemu što me interesuje i za šta mislim da bi interesovalo druge žene a ne mogu jer je, recimo zatvorenog tipa, samo za učesnike i novinare, pa posle uglavnom dobijemo samo šture statističke podatke i obaveštenje da dužu varijantu, ako nas interesuje možemo da pročitamo u štampanom izdanju što podrazumeva da odemo i kupimo časopis.

To je ono što me interesuje.

Juče sam dobila odgovor kojim sam zadovoljnam no o tome kad sve to zvanično bude najavio onaj ko na ovome i radi, što će, kako sam obaveštena biti uskoro.

Da ne bi bilo zabune – ponavljam – nisam novinar i ne želim da budem i a propos one priče i halabuke oko toga da li Twitteraši i blogeri pokušavaju da otmu novinarima posao, nastavak je moj draftovan tekst koji onda ne objavih ne znam zbog čega.

O onom ratu tviteraša i novinara, da ne bi izbio još neki.

Tviteraši nisu novinari, novinar može da bude tviteraš. Istovremeno, novinar ne može da bude tviteraš novinar jer tviter nije medij i jer to jednostavno ne može, odnosno ne može da daje zvaničnu informaciju „na svoju ruku“.

Posle debate „Društvene mreže i mediji: “’Tviter’ na Kosovu“, osvanuo je naslov – “Tviter i društvene meže nisu pretnja novinarstvu”.

Sad zamislite članak sa ovakvim naslovom u novinama, mnogi ga uopšte ne bi pročitali jer ih samo novinarstvo kao profesija ne interesuje, a o Tviteru ne znaju ništa. Oni koji bi ga i pročitali pomislili bi da je Tviter mesto gde se neki narod trudi da otme posao novinarima.

Pošto su svi već izanalizirali odnos tviteraša i novinara, navodno svakoga postavili na svoje mesto i dogovorili se da se ubuduće neće mešati jedni drugima u posao nego da ćemo se lepo svi zajedno igrati, ja ću samo o novinarima i našem pravu da znamo sve.

Podsetiću vas kako je Tadić ekspresno potpisao onaj Zakon o informisanju, ono kad se umesto krizom vlada bavila medijima, zakon koji je nazvan najskandaloznijim zakonom i zakon koji podrazumeva tako visoke novčane kazne da nije potrebna cenzura, samocenzurisaće se medijske kuće same. Tresla se gora i ništa.

Podsetiću vas i kako je onomad premijer izjavio da ministri ne smeju tek tako da daju izjave nego bi bilo uputno i zdravo za nas, sirotinju raju, da vlada, tj,ministri,  istupaju sa istim stavom, što bi otprilike bilo da ćemo slušati i dalje – Evropa nema alternativu i Kosovo je srce Srbije – to je stav koji ima vlada. Sve ostalo može da bude a ne mora da znači.

A podsetiću vas i na najvažniju stvar – svi urednici, ali apsolutno svi, sede za svojim stolovima i preznojavaju se pitajući se – da li ovo da objavim, može neko da nas opelete. Ko može da ih oplete – zna se – očas posla će ih smeniti pa volj’ im da budu smenjeni, volj’ im da budu poslušni.

Da vam pojasnim jednu prostu stvar – danas većina novinara sede u redakcijama i čekaju agencijske vesti koju kasnije serviraju za opotrebu građanstvu, onako da građanstvo ne zaboli glava ili želudac, da se građanstvo ne doseti u kom grmu leži zec i ako pada kiša da građanstvo bude svesno da će granuti sunce, kad tad.

I ja tako pogledam agencijsku vest, onda prošaram netom i tu istu vest vidim serviranu na najmanje pet načina,  zavisno od ciljne grupe a očigledno svi misle da im je ciljna grupa maloumna. Dakle, servirano da ne boli, ni građanstvo, ni vlast, vlast naročito.

U vezi onformacija koje se pojave na Tviteru, šta god da pročitam, očekujem zvaničnu vest. Ali, dok je skuvaju i dok mi je serviraju, ja već imam sliku, nažalost. A servirano mi se obično ne kusa, mislim postoje stvari koje ne jedem pa to ti je, neće pamet.

Dakle, meni je smešna debata tviteraši vs novinari.  Koliko pratim Twiter, nisam primetila da neko pretenduje da bude novinar, svima nam je važna informacija.

Slika ukradena odavde Blog e giornalismo: quando il giornalista vuol fare il blogger (Blog i novinarstvo: kad novinar želi da bude bloger) da moj post ne bi bio predug, ne mogu da prevodim, provucite ga kroz Google translate, ukratko, ono što je mene bocnulo u tekstu  – kredibilitet i jezik.

Pročitajte i

Priča o 55 godina

Tvoje godine tebi ne znače ništa.Znače samo drugim ljudima koji te po tome procenjuju i ocenjuju.Šta nije za tebe.Šta je sramota da radiš.Šta je sramota da kažeš.Gde je sramota da se pojaviš.Uopšte, ovi što misle da je njihova mladost samo njihova privilegija, tvoje godine procenjuju kao neku sramotu, kao da ti nikada  nisi bila mlada, kao da oni neće ostariti.

3 komentara

  1. Novinarsku legitimaciju možeš i sama da napraviš. Mislim da je to najmanji problem.
    Sa druge strane, kod akreditovanja ili zakazivanja intervjua će ti uvek tražiti ime medija koji predstavljaš.
    Ne vidim problem da bilo kome kažeš da radiš za portal, osim ako se ne radi o sagovorniku koji je u izvršnoj vlasti, lokalnoj vlasti ili u privredi. Oni po prirodi stvari ne odgovaraju na pitanja.
    A, samom činjenicom da imaš portal i da radiš na informativnom portalu, ti trenutno jesi novinar, samo van korporativnog sistema informisanja i van strukovnih udruženja, koja ionako služe samo da retroaktivno uplatiš staž ili da dobiješ međunarodnu pres legitimaciju koja je neophodna ako oš za džabaka u strane muzeje i galerije 🙂

  2. Mahlat, kao vlasnica portala imas pravo da se registrujes kao javno glasilo, ali onda to povlaci i postovanje Zakona o informisanju 😉
    A samom cinjenicom da imas i sajt koji pretenduje da bude informativni portal ili online magazin, ti jesi novinar u onom najsirem smislu reci. E sad da li je to dovoljno da te stave na mailing listu oni za koje ti zelis da te stave, e to ti vec ne bih znala reci.

Ostavite komentar