Muškarac je ogledalo žene

To meni stalno govorila moja majka. Njoj najverovatnije njena.

Porodična priča kaže da je moj deda, još pre onog rata nosio bele košulje. I da se stalno bez njih vraćao. Uđe u kuću u pantalonama i sakou ispod koga proviruje majica. Sretne nekog prijatelja, on mu kaže da treba da bude kum na svadbi ili na krštenju, da nema košulju, ovaj skine i da mu. Posle se šile nove. Sa inicijalima. Pa se štirkale, da svet vidi kakvu ženu domaćicu on ima.

Imala moja majka te nasleđene teorije kako se održava mušakrac, kuhinja i kupatilo (po kuhinji i kupatilu se vidi kakva je žena domaćica), kao se prostire veš i još sijaset drugih zbog čega se ja danas ponašam kao da patim od opsesivno-kompulzivnog poremećaja, nema teorije da izađem iz kuće a da mi i jedna šoljica za kafu ostane neoprana, kupatilo ribam svaki dan kao da konje kupamo u kadi, a muškarca održavam čistim, urednim i sa stilom obučenim, kao da će svakog časa neko da dođe i da ga zaprosi od mene.

Nekad su devojčice, kao što znate, vaspitavali da budu dobre domaćice, da iz kuhinje miriše a da izgleda kao da se ništa nije radilo, kad neko prođe pored dvorišta i vidi prostrt veš, da se zabezekne kako je beo i prostrt kao pod konac, od najvećeg ka najmanjem komadu, sve uz ono – učila, ne učila, varjača ti ne gine. I ona motka kojom su nekad podupirali konopac za veš rastegnut između dve kruške.

Nego ovo – muškarac je ogledalo žene. S babe na majku, s majke na mene, usput, da se zna da sam porodičnu tradiciju prekinula, ovo još nikada nisam rekla ćerki, prenosi se da će se po mužu, čim ga neko sresti na ulicu, videti kakva si domaćica. Ako mu se beli košulja, ne fali nijedno dugme, pantalone ispeglane da se isečeš na ivicu, uparene čarape…

I moja majka je toliko razmazila mog oca da ga je na fotelji, svakog jutra čekalo od – do, čarape, košulja, odelo, kravata koja uz sve to ide, preterivala je do te mere da smo se prestravljivali kad god je morao sam da se obuče jer nije imao pojma a i bilo mu svejedno. Gde mu stoje gaće nikada nije znao, tako da se jednom desilo da je posle tuširanja u kući, a svi mi bili u stanu, obukao majčine. I tako došao s posla. Moja majka ga pogledala u onim gaćama s cvetićem, prekrstila se i rekla – Bože, Živojine, da ne znam da su moje gaće, lepo bih te sad opaučila oklagijom! Si normalan, ti, zamisli da ti se nešto desilo?!

S tom teorijom, jer moj otac je stalno putovao, meni pričala – zamisli da mu se nešto desi, dođe hitna pomoć, a on zarozan, rasparenih čarapa, ned’o bog da mu se kravata ne slaže, ili đavo da nosi šalu, da je idiot obukao moje gaće, da se šlogira onaj narod. Pošto narod iz hitne pomoći kad dođe na intervenciju gleda kakve ko gaće nosi. Valjda.

Mnogo kasnije, kad sam odrasla, ovu teoriju je proširila na – švalerku! Zamisli nađe neku, skine se, ono nešto prljavo, neću da me bruka. Jer znate, nema ničeg goreg nego da vas druga žena ogovara kako ste aljkavi, pa makar to bila i švalerka.

Dakle, obaveza žene je da muškarca održava za sve situacije, poslovni sastanak, kafanu, nesreću na auto putu i na kraju švalerku. Da se ova valjda zapita – što li ovaj vara ženu, pogle’ kako mu se bele gaće. Kao da je sve u belim gaćama.

I što vam ja sve ovo pričam. Moj hazbend ume, bogu fala, to jest njegovoj majci, sam da se obuče, ume da složi boje, ali u poslednih nedelju dana imao neka dva događaja na kojima je trebalo da se pojavi ozbiljno obučen – u odelu, s kravatom. I da se tako pojavi u prostoriji punoj žena.

Neće kravatu, ne ume da veže!

Pa ume ti žena! Majka je naučila. Posadim ga na stolicu, stanem iza njega i vežem mu onu kravatu. Podsetim ga da ne zaboravi parfem, kažem lepo se provedi i ispratim.

Ostanem da pušim i mislim – dobro, bre, ne ponašaš se normalno, obukla si ga ko da ga ženiš, šta ti ima da ga podećaš da treba da miriše, što mu reče da se lepo provede, šta ako te bukvalno shvati. Sve tako prekorevam sebe a ona druga u meni govori – ne seri, ned’o bog da se onesvesti, ili, šta ja znam koje sve situacije do gaća mogu da se dese, pa da neka kaže – pih, kakva mu je ona žena, pogle’ kakvog ga poslala.

Vratio se, kaže – Jao, sve mu koleginice udelile kompliment kako divno izgleda.

Jedna u meni ponosna – jebote, sad one misle kako li mu je fina ona žena kad ga ovakvog poslala, druga opet kaže – ma ne seri, bre, budalo, prošlo to vreme, zabole ih kakva si ti, ma ni ne postojiš za njih.

Rešim da obrnem list. I to me držalo jedno dva dana, jer…

Imamo neku situaciju koju već danima raspredamo toliko da mi se smučilo. Taman zavlada mir, moj hazbend se seti da je nismo sagledali s neke strane pa ponovo. Taman je raskrstimo, ja se udubim u nešto, on opet pronađe još neku tačku na koju se nismo popeli da sa nje razmotrimo.

Malopre ga ispraćam na posao, kad on – Znaš… pa opet krene s onom temom.

O, majko mila, sa’ću da kolabiram!

Slušaj ti, kažem mu, prestani, bre, na to da misliš, poludećeš.

Majke ti, na šta da mislim, pita moj hazbend.

Misli na neku ženu, odgovorim ja ko iz topa!

Koju ženu? Koju ’oćeš! Ti nisi normalna! I ode.

Sednem i zamislim se, stvarno nisam normalna. Pošaljem poruku – Ne misli na druge ženetine, obezglaviću te, šalila sam se!

I sad, ko bi njemu verovao da neće da misli.

Samu sebe nerviram zbog ove intravenozno usađene – muškarac je ogledalo žene, što su me ubedile da moram da brinem za njegov fizički izgled, fizičko i mentalno stanje, da me slučajno negde ne obruka.

I mislim se, ako s misli pređe na dela, sama ćeš da budeš kriva.

Ujtru ću da mu podmetnem jednu braon, jednu teget čarapu.

Za svaki slučaj.

(Foto:  morgatta.wordpress.com)