Home / Život piše romane / Najveći sportski sporedni događaj na svetu

Najveći sportski sporedni događaj na svetu

Baš u vreme kad se cela zemlja radovala uspehu košarkaša i ženske reprezentacije u straljaštvu a Beograd ih dočekao kao heroje, u Antwerpenu, u Belgiji održavao se događaj koji nazivaju najvećim sporednim sportskim događajem na svetu – Specijalna Olimpijada na kojoj se takmiče ljudi ometeni u intelektualnom razvoju. Na ovoj olimpijadi koja je svečano zatvorena 20. septembra, takmičilo se 2.000 sportista iz 58 zemalja, pratilo ih je 1.000 trenera a pomagalo im je 6.000 volontera. Učestvovala je i delegacija Srbije.

10355672_10152769472789026_6491690861869967166_o

Dva momka iz srpske delegacije koja je osvojila 27 medalja,  vratili su se sa po dve medalje, Nikola Ašanin osvojio je srebrnu i bronzanu medalju u atletici a Ćirić Aleksa zlatnu i bronzanu u plivanju, Fodor Ivan koji se takmičio u tenisu, čak četiri. Sve rezultate možete pogledati ovde – So Serbia SO2014. Danima sam pokušavala da pronađem vest o ovoj Olimpijadi i uspehu naše delegacije, ali nisam našla ništa sem da je Vladimir Grbić, potpredsednik OSS, igrao u promotivnoj utakmici “Ujedinjena odbojka”, kao Ambasador Specijalne Olimpijade. To je sve.

10540709_10152766468344026_6134281836430607244_o

Sportisti ometeni u intelektualnom razvoju koji su učestvovali na ovom najvećem sporednom sportskom događaju na svetu ostali su sporedni ljudi za srpske medije.

Njihovom uspehu radovali su se njihovi roditelji, treneri, drugari, ne i javnost. Jer javnost jednostavno nije obaveštena.

Treba da se stidimo zbog toga. Za razliku od nas, mediji iz regiona su i te kako posvetili pažnju uspehu svojih sportista na istom događaju.

Poznajem Z. Z. ima Daunov sindrom. Sada već ima više od trideset godina, voli da crta, sluša muziku, da ide u bioskop, gleda fudbalske i sportske utakmice. Kad izgubimo plače. Z. voli, dok šeta, da ispreplete prste sa mamom. Okreću se za njima. Možda zato što Z. ima Daunov sindrom, on je tako fizički uočljiv, možda zato što drži mamu za ruku. Jer, ljudi ne razumeju da Z. ima sindrom koji njegove intelektualne I emotivne sposobnosti drži na nivou malog deteta, on je jednostavno za njih bolestan. Z. je išao u specijalnu školu a onda je do dvadeset pete godine odlazio tamo samo na dnevni boravak. Tamo je imao drugare. Kada je napunio 25 godina, izgubio je pravo da odlazi tamo, na to jedino mesto gde je imao drugare i bio srećan. Njegova mama se dugo borila da mu se dozvoli dnevni boravak jer je van njega Z. bio strašno usamljen, ali zakoni su neumoljivi.

Poznajem i B. B je godinu dana mlađi od mene. I on ima Daunov sindrom. Odrasli smo u istoj ulicu, u istoj prašini. Nikada ga nismo izbegavali iako je bilo strašno teško razumeti ga. B. ima mlađu sestru, i kada je malo porasla, počela je da se stidi svog brata. B. su smestili u ustanovu za duševno obolele ali su ga ubrzo vratili. Mnogo im je nedostajao. I danas kad prođem tom ulicom, vidim B. kako u dvorištu slaže kocke i igra se sa igračkama za malu decu. I B. voli fudbal, ali nema sa kim da igra. Kad god ga vidim, pomisao da je jednom bio ostavljen i kako se tad osećao, da li je bio uplašen kao i svako malo dete, natera mi suze na oči.

Poznajem neke ljude koji imaju decu ometenu u intelektualnom razvoju. Oni drugačije žive, imaju drugačije brige, strepnje i sasvim drugačije radosti. Ne mogu da se raduju polasku u vrtić, prvi razred, diplomiranju, venčanjima i deci svoje dece. Moraju stalno da budu zdravi, da svojoj deci budu i roditelji i drugari i moraju dugo da žive, jer kad ih ne bude bilo, neće imati ko da vodi računa o njihovoj deci. Velikim ljudima u kojima su zarobljena mala deca. Oni se raduju sasvim malim uspesima svoje dece.

Ako poznajete neko dete ometeno u razvoju, onda sigurno znate kako oni nesebično, čisto i bez rezerve vole, raduju se kad vas vide, nemoguće je da ih ne volite.

Ta deca se druže u specijalnim školama, sa decom sličnom sebi. Da, znam onu priču o inkluziji koja je bezuspešno sprovedena, kao i sve bez dobre pripreme i obuke onih koji je trebalo uspešno da je sprovedu.

Pre petnaestak godina, moja prijateljica se odselila u Švedsku. Ova zemlja ima mnogo ljudi koji su ometeni u razvoju, rekla mi je, svuda ih viđam, u prevozu, restoranima, parkovima, svuda. Posle izvesnog vremena, rekla je – Najzad sam shvatila, nema njih ovde više nego kod nas, oni samo ovde učestvuju u životu.

1973839_10152766923229026_1753046211303889971_o

Kod nas, nažalost, nije tako. Decu sa Daunovim sindromom ili nekom drugom vrstom mentalnog oštećenjan, na javnim mestima još uvek mnogi posmatraju kao da im tu nije mesto. Deca sa Daunovim sindromom nemaju prijatelje, da bi ih stekli, moraju da se druže u udruženjima. Udruženje uvek pomalo podseća na geto iza čijih zidina se odvija neki drugi život.

Većina osoba sa smetnjama u intelektualnom razvoju mogu da se staraju same o sebi, same jedu, oblače se, mogu da rade i privređuju, ali u onim zemljama u kojima su uključeni u zajednicu.

Mogu da se bave sportom. Mogu da budu uspešni. Mogu da osvajaju medalje. Zaslužuju da im čestitamo, kao i svakom drugom ko na grudima nosi medalju.

10649506_10152770891634026_7233375138316190751_n

Većina ljudi sa smetnjama u intelektualnom razvoju, sa posebnim potrebama, nisu svesni svoje različitosti. Zato ne znamo da li možda pate što nisu prihvaćeni, što se okreću za njima, što se prema njima ponašaju kao prema sporednim ljudima. Na kakve probleme oni i njihovi roditelji nailaze ne možete ni da zamislite. Na kakve prepreke, ni to ne možete da zamislite. A na kakve predrasude bolje da ne zamišljate.

Jedna od tih predrasuda je da uspeh članova srpske delegacija na Specijalnoj Olimpijadi nije važan.

Predrasude zatvaraju mogućnosti.

Jeste li čuli za Pabla Pinedu? Pablo Pineda, Španac, rođen 1975. godine, je prvi Evropljanin sa Daunovim sindromom koji je završio univerzitet i stekao diplomu defektologa. Kako kaže, roditelji su ga uvek motivisali da izađe iz kuće i stekne prijatelje, i učili ga da bolest i sindrom nisu isto, da roditelji dece sa Daunovim sindromom greše što ih uvek tretiraju kao decu, čak i kad to više nisu. Najsrećnijim trenutkom svog života smatra onaj trenutak kada je primio diplomu.

Želeo bih da postanem primer, želim da pokažem da je moguće uraditi ono što želite, izjavio je Pineda, i zbog stalne borbe sa predrasudama poručio: Ako ste osoba koja postavlja barijere onda drugima uništavate mogućnosti.
Težimo tome da budemo društvo koje stvara mogućnosti.

10614316_10152768962034026_7990698915012560454_n

Fotografije preuzete sa Facebook strane – Special Olympics Belgium

Ovaj tekst je deo akcije Coca Cola Bloggers Network Adria

 

 

Pročitajte i

Da nas je više…

Danas sam planirala nešto sasvim drugo. Danas bi bio rođendan moje majke, moje lične čarobnice …

4 komentara

  1. Kad sam bila trudna, lekar koji mi je vodio trudnocu me je poslao da uradim amniocintezu. Uplasena, zbog onih 1% da cu izgubiti bebu, ja odlucim da necu da je uradim i kazem doktoru kakva god da bude beba, moja je, ja cu s njom ziveti i ja cu je voleti. Doktor ce meni na to:“Jesi li ti normalna, da rodis invalida, znas li kakav ce zivot da ti bude?“ Toliko o nasem drustvu.

  2. Da, ja znam par kojima je lekar savetovao da svog prvog sina rođenog sa Daunovim sindromom daju u dom „zbog druge dece koju će imati“, šta reći… A imam drugaricu koja je reagovala isto kao ti.

  3. Divan tekst! Moja sestra je ometena u razvoju i mogu da naslutim (namerno kažem „naslutim“, a ne „znam“) kroz kakve muke prolaze roditelji takve dece. Naše društvo je užasno surovo prema svima koji su drugačiji, pomoći je sve manje, zakoni su neumoljivi (kao što i sama kažeš), sve u svemu strašno. A najstrašnije je što smo mi eonima daleko od društva poput švedskog. Jedino nam preostaje da se borimo lično i lokalno, makar promenili mišljenje samo svoje neposredne okoline. I to će biti veliki uspeh.

  4. Tako je I sa ljudima koji su imali puno prijatelja dok su bili zdravi, a kad se razbole, tim istim prijateljima je jako zao, dele vam savete, a niko ne pita trebali neka pomoc, a retki vam kazu, ajde pa svratite, a intonacija I boja glasa vam govore da je to receno samo iz kurtoazije.Ko nije okusio ne shvata kako je I tim osobama, a I onima koji su pored njih, a niko ne zna sta im nosi sutrasnji dan.Sve pohvale I cestitke za nase predstavnike!

Ostavite komentar