Ne budite blesavi kao Mahlat

Pričala sam vam kako sam jedva prebolela što mi je ćerka otišla.

A pričala sam vam i kako se osećam kao ni ovde ni tamo, ni na nebu ni na zemlji.

Ova godina mi je prošla u znaku – snaći ću se gde sam i šta sam, nisam se snašla. Vreme sam provela opraštajući sebi što sam blesava i nisam uspela da oprostim. Znala sam da sam blesava, ali nisam mogla da provalim zašto. Sama sebi ko čir na dupetu.

Prošle nedelje se slučajno sretnem sa jednom poznanicom, sednemo da popijemo kafu i ja joj izdeklamujem sve ovo što sam vam rekla. Mislim, pitala me – Kako si? Ja rekla – Pa dobro sam… pa kad sam osula, ispalo da nisam dobro.

Dok sam joj deklamovala, iskoristila sam reči prazno i bespotrebno. Strašno, ali bolje nisam imala u tom trenutku da bih opisala kako se osećam.

Onda ona meni objasni da je moja ćerka meni, svojim odlaskom, uskratila jednu od glavnih uloga u mom životu – ulogu majke. Nema više da mislim gde je pošla, kad će se vratiti, da li je jela, šta je jela, da li je neko popreko pogledao, da je budim, arlaučem po potrebi, ispunjavam sve normalne i nenormalne želje… Igraš neku ulogu 27 godina i paf, skinu ti celu predstavu sa repertoara.

Si ukapirala, pita. Jesam, odgovorim ja. Samo što ja i dalje brinem, sekiram se, žderem, pitam si jela i dajem instrukcije – u Beogradu duva vetar, pa ako duva i u Zagrebu, dobro bi bilo da se dobro obuče.

Ja sam jednostavno takav tip, ja i muža zovem kad kasni s posla i nijednom mi nije palo na pamet ono zbog čega je nastala ona „Daj bože šta mi žena misli“, sve nešto bezveze, da ga ne potkači neko, da nije neka frka…

I iako verujem u slanje pozitivne i negativne energije, ne pade mi na pamet ovo što mi ova reče tok trenutka – da sam blesava i da ne šaljem detetu negativnu energiju i da je kvantna fizika dokazala da dve čestice koje su bile u istom prostoru, podložne istim vibracijama, razdvojene na dva kraja sveta i ponovo podvrgnute istim vibracijama – isto reaguju.

Si razumela?

Nisam. Jasno mi je, ali ne razumem, to jest razumem, to jest – kako da naučim da vibriram samo pozitivno ka čestici udaljenoj 442 kilometra, to jest ka rođenom detetu.

Zadatak za narednu godinu  – nauči da vibriraš pozitivno. Bar kad je dete u pitanju. Muža može da potkači neka plavuša umesto autobusa dok prelazi ulicu, neće bude smak sveta.

I na kraju mi kaže, kad sam već bila sigurna da sam blesava, nisam samo sumnjala, da sam obavila jedan veliki i odličan posao.

Kontaš?

Jok ja.

Podigla si dete, završila je škole, zaposlila se, ima svoju porodicu, otišla za svojom srećom. Ti si uspešan roditelj. Budi ponosna što je ona takva. Znaš li koliko roditelja ima čija deca od četrdesetak još uvek žive sa njima i na njihovoj grbači.

O bokte, ne pade mi na pamet, ali mi stvarno ne pade na pamet.

Rezime:

Već nedelju dana učim pozitivno vibriranje, kao što rekoh, to će trajati i u narednoj godini, a možda godinama. Ne mo’š ti naučiti pozitivno da vibriraš tek tako kad si godinama vibrirao kao horor film.

Pošto mi uloga mame nije bila jedina, da se poklonim, zahvalim na aplauzu i sačekam da me princeza ponovo angažuje kad joj ustrebam, dotle da igram neku drugu, recimo – Mudra žena mora znati muža ljubit i kuvati.

Da vodim računa da slučajno ne postanem majka oštrokonđa pa kad me to isto dete iznervira, a ume čak i ovako udaljena, da se ne prepodobim i plačnim glasom kažem – To mi je hvala što sam te čuvala, pazila i podigla do čoveka.

Držite mi palčeve i ne budite blesavi kao ja.

Iz edicije – Sumiramo godinu koja izdiše