O hedonistkinjama zemlje Srbije

Prošle nedelje nas je potresao nesrećno napisan tekst koji je trebalo da bude samo osvrt na statističke podatke a pretvorio se u osudu već zrelih žena, „hedonistkinja“, čuj, u zemlji Srbiji, „sebičnim i egocentričnim“, „baba žena“ jer žena bez dece u zrelim godinama je baba a muškarac je još uvek junoša pred kojim je život, kako zaključiše neki u komentarima.

Elem, statistički, skoro polovina Beograđanki između 30 i 35 godina „se još uvek ne odaziva na ime mama“, dok je na nivou Srbije situacija malo bolja, tek trećina njih još uvek više vole da uživaju, spavaju do podne i crpe nekog muškarca.

Ne bih se ni osvrnula pisanjem na ovaj tekst, da jutros ne pročitah, ko zna koji put, „vest“ o tome da je još jedna trudnica doživela da joj ukinu radno mesto. Malo što je trudna, malo što je nečija žena, malo jer ovde može da radi ko šta hoće.

Koliko puta ste pročitali da su žene čim su ostale u drugom stanju istovremeno ostale bez radnog mesta? Koliko puta ste čuli da je neka žena nakon porodiljskog bolovanja saznala da njeno radno mesto više ne postoji?

A da li znate da porodiljama kasne naknade za porodiljska bolovanja, pa kad pristignu, za dva, tri meseca, nakupi se toliko para da im odbiju solidarni porez?

Javna je tajna, odnosno, uopšte nije tajna, da devojke/žene na intervjuima za posao moraju da odgovaraju na intimna pitanja – da li su u braku, da li i kad planiraju, da li planiraju decu…

Još javnije je da mnoge od njih moraju da potpišu blanko otkaze, zlu poslodavcu ne trebalo, da može da ih se ratosilja kad ostanu u drugom stanju, nije on socijalna ustanova pa da ih plaća dok one održavaju trudnoću i gaje decu.

I one potpisuju, šta će, jer nemaju kome da se obrate, jer nema ko da zaštiti njihova prava, jer ne mogu da žive na grbači roditelja koji ni sami nemaju od čega da žive. A da li znate koliko njih radi na crno, pristaju na to da ih poslodavac ne prijavi što znači da im je svaki dan odlaska na posao lutrija.

E, o tome je trebalo pisati kad se već oplelo po ženama da su pregurale tridesetu a nisu se ovoj zemlji odužile bar jednim glasačem, detetom za koje će morati da dokazuju sa osamdesetak potvrda da su ga rodile, detetom za čija prava će se boriti, detetom za koje će dečiji dodatak primati toliko mali da me je sramota da napišem koliko je to malo. Jer, znate, ova država nema za decu, ni za te dodatke, ni za lečenje ako zatreba, ali za crne limuzine uvek ima. Jer ova zemlja ne može da izdržava tuđu decu, ali zato gomilu nepismenih, nekulturnih, bahatih muda, koja dan radnog staža nemaju već celog života političare i prave sistem kako da žive na grbači naroda, može.

Obaška, što u ovoj zemlji, koliko god njeno stanovništvo generalno bilo neuko, neobrazovano i neobavešteno, nisu sve žene majke heroji. To su one, znate, što rode fudbalski tim koji nikako ne mogu da obuku i prehrane, koja, eto, decu vole više nego sve ostale žene, a mediji nas otpuže da smo tvrda srca ako im ne pomognemo. Ili se o njima snima neki glupi rijaliti.

Obaška i što se ubiše prepisujući tekstove – odložite materinstvo, medicina je danas svemoguća, ma i ako nemate matericu, može da vam ga rodi neka koja ima, gradite karijeru, ona ne može da čeka…

A sad o hedonistkinjama…

Ne mogu da shvatim da je jedna žena mogla da napiše da žene žrtvuju materinstvo zarad hedonizma. U ovom slučaju, hedonizam bi bio – ma hoću, bre, da živim i uživam, radim šta hoću, ne trebaju mi obaveze, hoću da spavam koliko hoću, ne razmišljam da li da kupim cipele sebi ili detetu…

Nas od kako se zadevojčimo uče da živimo dok možemo jer kad se udamo i dobijemo decu – što smo živele, živele smo. Počinje Golgota. I to uglavnom pričaju one koje nisu umele da žive ni kao devojke a ni kao majke. I ovo je mogla da napiše samo žena koja, ako nema dece, misli da se sa njima njen život završava, da će od sutra „živeti samo za decu“, ovo je još jedna zaluđujuća kojom se žena obaveštava da nema prava ni na šta kad dobije dete jer je sve sramota, ili kojoj je, ako ima decu, materinstvo kuluk.

Jer, znate, ove redove piše žena koja je rodila vanbračno. Želela dete a nije imala vremena da čeka onog princa na belom konju. Žena koja je državi, čim je počela da je zajebava za dečiji dodatak koji nije mogla da dobije jer se ona i dete ne prezivaju isto, otkud država zna da ona ne pokušava da je prevari, toj istoj državi rekla – marš u kurac! – nisam je vama ni rodila, ne treba mi, sama ću.

Ove redove piše žena koja je veći deo svog života radila na crno, šta će, morala je, da bi ona i njena ćerka mogle da žive i uživaju. I koja je uživala u svakom trenutku svog materinstva ali uživala i u životu, svim srcem i svim snagama. Materinstvo i život žene van materinstva ne potiru jedno drugo. I nijednog trenutka nije ni pomislila da je grozno što nečega mora da se odrekne da bi nešto priuštila svom detetu. A odricala se, i te kako, recimo da njeno dete ode na more a ona ne. Tih petnaestak dana dok je njeno dete bilo na moru, ili planini, ili u inostranstvu, umela je lepo da potroši a da nigde ne otputuje.

Ova žena nikada nije pitala neku drugu ženu zašto nema dece. Niti je pokušavala da objasni koliko je materinstvo divna stvar jer ga ne doživljavaju sve isto, a ni sama o materinstvu ništa nije znala dok nije postala mama.

I ova žena mrzi ovaj sistem kome navodno materinstvom, rađajući dete od koga će vlast praviti budalu, treba da se oduži ovoj zemlji. Za šta?

Zato, drage moje, rađajte decu kad poželite i ako poželite.

Ne verujte pričama da se vaš život završava onda kad postanete mame, da više nećete biti žene, seksualna bića, društvena bića, hedonistkinje, jebote, već samo mame. To nije tačno.

Ovu državu, ovaj sistem, ove medije, treba da bude sramota da vam i jednom, jedinom rečju prigovore što još uvek niste ili nećete da postanete mame.

Ovaj sistem nije zaslužio da mu rađamo decu. Ako je to državno pitanje.