Ona ja i ova ja

Jutros sam poranila, obožavam da pijem kafu sa nekom gugutkom iz komšiluka, tako rano ujutru dok Beograd na ušću dveju reka ispod Avale još spava, posle nagrne svet iz svojih toplih domova, arlauču ispred zgrada pa gugutka jadna zaćuti. Ja ne progovaram, eventualno tvitnem.

Otišla u crkvu, sam vam beše pričala kako ja bezbožnica volim da idem u crkvu, isto tako ranom zorom, da malo ćutimo bog, ako je tamo, i ja i kao da se bogznakako razumemo. Jutros gužva, sve žene zabrađene, jedino ja gologlava. Mis’im, baš mi lepa frizura pa da se bog obraduje, za ove okolo me baš briga, oni ionako ne treba da zveraju okolo nego da ćute i gledaju u popu.

Stala u jedno čoše i zažmurila. I tako sam jedno pola sata žmurila, slušala hor i to je na mene delovalo kao tableta za smirenje i lepo ponašanje. Izaša i prošetala kroz šumu Malo se usput krstila iako šuma nije crkva, al’ eto, svega ima sem mrtvih ljudi, kako da se ne krstim.

Otišla na pijacu, to mi je jedan od omiljenih sportova. Divila se bojama. Sela u parkić ispred zgrade i odjednom mi je u nozdrve uleteo miris pečene paprike. Jedan od omiljenih mirisa uz miris tek odštampanih knjiga.

I tako mi je na pamet pao septembar. Mesec koji miriše na paprike, knjige i početak. Prvi septembar… Ugledam đake prvake i uvek se setim Mike Antića – danas sam ti kupio školsku torbu, tvoj prvi teret u životu… Pa nihove prve knjige… i te pečene paprike. Ili, prvi septembar sam uvek doživljavala kao najtiši dan u godini. Letnja graja se odjednom utišala, stariji razredi su u popodnevnoj smeni, tišinu prvoseptembarskog popodneva možeš prosto da sečeš nožem i uvek sam zamišljala kako se u nekim kućama, tog dana okupljaju babe, tetke i ostala rodbina, čestitaju nekom đaku prvaku, savetuju ga da bude dobar, dan kad se okupe oni koji zbog malih sitnica koje život znače ne mogu često da se viđaju, kako kuće tog dana mirišu na te prve udžbenike, bliskost, radost. I sve to prošarano mirisom pečenih paprika. Ide zima…

Eto, sedela sam jutros na toj klupi i sećala se onog prvog septembra kad sam u sali jedne osnovne škole neutešno plakala, ni od radosti, ni od žalosti, nego onako, potresena nekim dubokim  emocijama koje ni danas ne umem da definišem. Zbog one ruke koja je tog dana neosetno počela da klizi iz moje ruke, kojoj više nije bila potrebna moja ruka da bi prešla ulicu, ruke koja je odjednom postala jako velika i važna da može sama da sabira i piše prve rečenice. Neminovno, te misli mi naprave knedlu u grlu i oči mi se napune suzama, opet ni zbog radosti, ni zbog žalosti, čista nedefinisana emocija. Eto, sve ređe je sedela u mom krilu i samo se to izgubilo, pusti tvoju ruku, pa prestane da ti sedi u krilu, pa počne da ti postavlja čudna pitanja i ti odjednom moraš da shvatiš da život, hvala bogu, ide dalje, da je normalno da ide dalje, da te ne drži za ruku, da ti ne sedi u krilu, ali ti to napravi malu ranu na srcu.

Ljubimica će za par dana biti laureata. I ja već danima nosim opet neku knedlu u grlu. Ne što je postigla nešto veliko u životu. Ne što je uspela da završi fakultet, meni je to sve normalno. To su prvi koraci kojima pravi svoj život. Nego, eto, odrasla je. Sve je drugačije. I treba da bude, naravno. Ali, ako možete da razumete – ja zbog toga nisam starija i pametnija, uzdrmana sam kao onog dana kad sam je ugledala prvi put…

Nijedan rastanak u životu mi nije pao tako teško kao rastanak sa detinjstvom mog deteta. Rastajem se već godinama.

I tako sam se već pomerena iz ležišta popela uz stepenice i počeo je onaj običan dan u kome tvitujem između mali milion stvari koje radim. Spremala ručak, seckala voće da glumi voćnu salatu i po ovoj vrućinčini pravila kiflice sa sirom jer… ljubimica će stići sa prakse, ova kuća će mirisati na dom.Ko zna kakav će biti dom u koji će jednog dana da ode ali će bar znati da može da ga načini domom. I da dom, život, uspomene čine mirisi. Kao meni danas one pečene paprike. Mada bih volela da ne bude ovako kilava kao ja, jer šta god da sam danas radila, izgledalo je kao da mi nije ništa a samo sam imala želju da legnem i da me neko pomiluje po glavi, kao ranjenog psa.

A sve je stvarno normalno.

I da – ja hejterka…

Kad je polazila u prvi razred u zemlji se žestoko kriziralo. Mislila sam – biće bolje.

Kad je kretala u srednju školu zemlja je žestoko tranzitirala i još tranzitira. Mislila sam biće bolje.

Kad je krenula na faklutet zemlja je trapavo krenula ka Evropi i još trapavi. Mislila sam biće bolje.

Prošlo je od tad šesnaest godina…

Ona skoro svakoga dana uđe i kaže – samo se plašim da neću uspeti…

E, zato sam ja hejterka.

Što je do mene – uradila sam. Radim i dalje.

Što je do nje uradila je. Ide dalje.

I onda mi uđe sa tim licem kao da je to ništa, kao da joj život zavisi od nečije igre.

Zato sam hejterka. Zato mrzim ovu vlast.

A na Twitteru mi neko napiše – daj malo pozitive.

Ozbiljno?!

Nemate pojma koja je snaga potrebna da ubedite svoje dete da su joj sva vrata otvorena jer vaše dete ima oči i uši.

Možete da joj pričate bajke do besvesti.

Prerasla ih je.